Radi se o dvoje odraslih s kojima se sudbina poigrala….nadam se da cete shvatiti da nije sve u novcu i da necete dozvoliti sebi ovako nesto…i da cete se boriti za osobu koju volite

Josip i Marta su se upoznali još u srednjoj školi. Bila je to prva čista mladenačka ljubav. On je bio sin uglednog čovjeka i uspješne doktorice. A ona je bila kćer običnog trgovca i nezaposlene majke.

Josipovi roditelji su već imali isplaniranu budućnost za njega, postat ce doktor, zaposlit ce se u bolnici svoje majke kao kirurg, svi će ga cijeniti, oženit će bogatu djevojku….
ali on je imao drugačije planove…
Martini roditelji su od nje samo tražili da završi školu, da se zaposli i zaradi za fakultet te da ima dobru budućnost. Oni joj to nisu mogli priuštiti iako su željeli…..Marta će i uspjeti to sve ostvariti, ali poslije o tome…

Marta i Josip su svaku sekundu provodili zajedno, dijelili su ljubav prema glazbi, on je volio gitaru a ona piano…..Satima bi joj znao svirati najljepše ljubavne pjesme……ona je samo gledala njezno u njega i slusala ga…..
Zaista su bili lijep par, izazivali su ljubomoru među drugima….
Imali su mnoge planove, oženiti se nakon škole, otputovati u Rim i tamo zasnovati obitelj. Njega nije zanimalo da postrane doktor, želio je pjevati……a ona je htjela studirati kako bi poslije imala dobar posao, svim silama se trudila kroz zivot….on joj je obećao da će svako od njih svoje snove ispuniti…zajedno…

Škola je završila, Josipovi roditelji su ga dočekali s proslavom i pred svim uglednim ljudima i obitelji željeli objaviti kako će njihov sin sada krenuti na medicinski fakultet, kako je on ponos ove familije…..no Josip ih je prekinuo…
- moram razgovarati s vama, rekao je…
- reci sine, samo požuri gosti te čekaju već sat vremena da im se posvetiš….
- ja, oče ja…ne znam kako da ti kažem ali ja ću sutra zaprositi djevojku koju volim, oženit ću se s njom, već sam kupio prsten,,,,
- pa to je radosna vijest sine, ali nisi nam pricao o njoj tko je ona….
- ona je Marta
- Marta? Odvjetnika Joze kći ili Marta onog znanstvenika Luke?
- Ne oče, moja Marta je…kći trgovca, onog istog što su mu zatvorili prvu radnju….onaj tip što si ga ti zastupao…sjećaš se….on mu je oduzeo radnju

Otac nije ništa od toga čuo…samo riječ kći trgovca…..umalo je infarkt dobio….
- ne to ne dolazi u obzir, jesi ti normalan? bijedu da mi dovedes u kucu? nema sanse!!! zaboravi…koja sramota….
- ali ja nju volim, ona je moj zivot….ja cu se ozeniti s njom….

- samo preko mene mrtvog….oženiš li tu jadnicu odričem te se, i ostat ces bez svega..upamti!!!!

Josip je odtrčao Marti u suzama da joj sve ispriča. Marta je bila razočarana, svi snovi su joj se srušili….i što ćemo sad? Josipe što ćeš uraditi? Ja te volim…molim te reci da cemo biti zajedno?
- Josip je samo plakao…..Marta,..ja… ja tebe volim…znaš to…neznam neznam sto da radim, …oni su moja obitelj….
- Jel to znaci ono sto mislim?
- Oprosti Marta…znam da nisi zasluzila, ali ja …ja ne mogu protiv njih….ti to ne razumijes….

Marta je u suzama odtrčala kući, osjećala se tako jadno, tako poniženo, njoj je bila samo ljubav bitna, ona bi ga voljela i bez iti jedne kune….ali on, on nije mogao….

Od tada se nisu više čuli, godine su prošle, nisu se ni vidjeli…

a onda….jednom su se sreli…..Martin sin je pao s drveta i dobio je potres mozga,. Marta ga je uzela u naručje i trčeći otišla u bolnicu….
Doktore, doktore, molim vas, sestro, zovite nekog….

Sestra je uzela dječaka….operirali su ga……Marta je ušla u sobu da ga vidi, pored njega je bio doktor…

- Doktore, kako je moje dijete, hoće li biti dobro?

- Doktor je podigao glavu…

Marta? jesi to ti? ovo je tvoj sin?

- Josipe…nemoguce….pa kako…otkud ti??

- Marta, nisam znao da si se udala, drago mi je zbog tebe da si pronašla svoju sreću, i da imaš djete…i ja sam se oženio ali nesretno…duga priča ne bih da te zamaram, …..tvoj sin….da on je sad dobro….biće dobro…ne brini….najgore je proslo..na vrijeme si stigla….
- hvala ti, hvala sto si ga spasio…..on mi je sve na svijetu
- a tvoj muz? gdje je?
- nemam ga….nisam se nikad udala….
- pa kako nije mi jasno? a dijete?
-Marta je zaplakala…….Josipe, onog dana kad si mi rekao da je gotovo i ja sam tebi htjela reći da sam trudna….ovo je tvoj sin…naš sin….Josip..

Sećam se bili smo deca.Često bi se tako igrali u pesku,pravili kule od peska.Ja sam bila tu da napravim,a on pokadkad da srusi.Bio je stariji od mene 3 godine zivahniji,a ja bi tada počela da plačem,gurajući ga od sebe,počela da vičem “Ne želim da se igram sa tobom,ti si bezobrazan,tužiću te mami”.

I tako mama bi me tešila,a sutradan bi bila ista priča.Ja bih plakala,a on se smejao sa ostalim dečacima.A onda vreme je prošlo mi smo se odselili u drugi grad,gde je tata imao posao.U starom sam ostavila svoje detinjstvo,i drugove iz detinjstva,svoje stare snove a sa sobom sam samo ponela lutku Saru,koju i dan danas čuvam.

Mama se u prvom trenu cula sa Davidovom majkom,a potom je i to prestalo. A David moj drug iz detinjstva,sa njim ne znam sto se zbilo.Sada mora imati 25 godina,mozda se i oženio ko zna.

Jos tri godine,pa privodim kraju medicinu.Bila je to mamina zelja,a kako sam je gledala tih poslednjih dana privezanu za krevet,morala sam prihvatiti. I moja želja bila je ista kao i njena da spašavam živote ljudi,budući da ne mogu da spasim njen. Bilo je tužno i strašno gledati je kako vene,a ne mogavši učiniti ništa da promenim stvari kakve jesu.Tada sam shvatila da sudbinu ne možeš promeniti,ona je prosto takva kakva je.Biće ono što je suđeno.

I otišla je kao pravi borac,iza sebe ostavljajući devojku od 16 leta.Ostavila me je da sama duvam svaku svećicu na torci,kada svaki put zaželim istu želju da se mama vrati i budemo opet ono što smo bili,srećna porodica.Kasno sam shvatila da se neke želje ne ispunjavaju,da neke želje ostaju samo ono što su bile. Želje.

Luka moj dečko,to nije shvatao,on je imao sve,bar ono što ja nisam imala.Porodicu,na koju sam mada sam je rano zavolela,bila ljubomorna.Lukina majka je saosećala sa mnom,rekla mi je kako su neke stvari neizbežne,kako me mama nije ostavila,kako će uvek biti tu,u mom srcu i čuvaće me od svakog zla.I ona je izgubila svoju sestru jos dok je bila dete.Isprva nije shvatala šta se dogodilo,tek onda kada je videla da njene sestre nema,shvatila je da se neće ni vratiti,iako su joj svi govorili suprotno. Ne,neke osobe se ne vraćaju,sudbine se ne menjaju. Ali te osobe ostaju večno u srcu.

Jednog popodneva tako,sudarila sam se sa jednim visokim crnim muškarcem,zelenih ociju,zastali smo tako gledajući jedno u drugo,da li je moguće,te oči bile su mi poznate,da li je moguće da je to on.David?!

-Davide,jesi li to ti?

-Marija otkud ti ovde?

-Upravo sam te to htela pitati.. Ja,ja ovde studiram.

-Studiraš?

-Da,medicinu.A ti?

- Zapravo ja ovde živim,odgovori on.

-Wow,drago mi je da te vidim,pozdravi tvoje.

-Čekaj a tvoj br telefona hoćeš li mi dati,mogli bismo da izađemo na piće i ispričamo se?

-Da,naravno. Evo pružila mu je papirić gde je zapisala svoj br telefona.Pa javi se nekad.

-Hoću,drugarice iz detinjstva.

-Hehe,ćao.

Bože kako je ovo moguće,koliko sam je godina samo tražio,još kao klinac bio zaljubljen u nju,mada joj to nikad nisam mogao priznati,a i bili smo deca.Koja slučajnost.

U memoarima bolnih stranica zivota zapisujem jos jedan red neostvarenih snova pracen pregrstajem tuge, bola.

Zivot razapet na dve strane, kroz kisovite, sumorne dane koracala je samo ka njemu. Kroz uzdah se naziru nejasne reci. Modre ispucale usne daju znak da zele ponovo ljubiti. U sredistu najemotivnije tacke stoji ON, njegov lik kao svetinja krasi zenice izmorenih ociju. Suze liju ali njegov lik se ne gubi, u glavi samo jedno pitanje, kuda krenuti bez tebe ?! Kako se odupreti sa dna, voleti neke druge oci, kako povratiti veru u ljubav?! Uzeo je sve, sa njegovim odlazkom otisla je vera, nada. Svio je svoje gnezdo kraj druge, nastavio da blistas srecnim sjajem. ONA je ostala sama, izgubljenog razuma sa belegom nesudjene ljubavi. Dane provodi u strepnji i nadi, zadovoljavajuci se retkim njegovim pozivom. Noci su joj putevi do pakla u mislima sa njim.

I dalje se moli za njega, sa njegovim imenom spava i budi. O njemu masta i nada se nestvarnom !

Ljeto,augustovski period.

8.8.2013 <3

Niz prozore je prva tama “sletila”.Vratila sam se iz grada u 23:00,i sjela za računar,standardno.Ništa novo,pomislih.Ugasih računar,nakon po h sam ga ponovo upalila,i ušla na Badoo.Ni slutila nisam da ću na toj običnoj društvenoj mreži upoznati jednog momka.Prelistala sam poruke,koje sam dobivala od raznih korisnika.Naravno dok nisam dobila njegovu,koju sam željno iščekivala.Ma nema kakvih ih nije bilo napaljenih,finih,zavodnika,glupih,pametnih itd…Igrajući igru susreta,rekla sam da želim upoznati tu osobu.On nije gubio vrijeme,i prvi mi se javio.Momak iz istog rodnog grada.I usput smo započeli neki neobavezan razgovor.Pričali smo 2/3 dana.I onda smo se konačni dogovrili da ćemo izaći.Bio je u Zenici tad,nije bio kod kuće ali je rekao da će doći te noći.I došao je.Prije nego što smo se vidjeli,upoznali otišla sam sa ocem u jedan restoran,gdje sam ispila limunadu brzinom svjetlosti,jer se preko puta mene ne znam koliko tačno ali mislim da se nalazio “bivši napaljenko”,momak.Stigla mi je poruka od Mikija,gdje se trebamo naći,a ja nako ushitna i uzbuđena sva,poljubih oca i krenuh.Cekala sam ga na jednoj klupi ispred jedne prodavnice,tama je prekrila sve.Obasjavalo me je svjetlo bandere.Jedno 15-ak, .Naš plan dogovaranja nije ispao kako treba.Nisam ga baš najbolje shvatila gdje se trebamo naći,tako da sam mu javila da se nalazim tu i tu.Na kraju smo se snašli i našli konačno.Prišao mi je u susret taj slatki momak sa Badoo-a,i uputio lijep pogled.Rukovali smo se,i sišli niz stepenice,i krenuli duž pruge.Pričali smo tako o nekim stvarima,on me je slušao.Odupirao se od mog slušanja al’ nije mogao.Sviđala sam mu se,a i on meni bome.Rekla sam mu da ga nisam prije viđala u gradu,na što je on uzvratio.Samo njega žene vole,one su mu stanica pored puta -.-.To je danas meni glavni problem.U glavi mi se vrti onaj film,a šta ako me ostavi,ako me prevari ne daj Bože.Užas..Nije on loš,on je takav.To je jače od njega.Izgleda da sam malo zalutala,da se vratim.Setali smo prugom,sjedeli na onom betonu.Naišao je voz odmakli smo se,razadaljina nas u stojećem položaju 1 metar sami.Ja sam se smijala nečemu,a on se baš u tom trenutku mog goovorenja i smijeha zaletio,baš kad je voz trnjtao od šine pored nas.Poljubio me suptilno,neočekivano iznenada.Rekao mi da sam preslatka.Nikad ljepši poljubac nisam doživjela.Odmah smo se poslije čuli razmjenili brojeve.Dopratio me do jedne trgovine koja se nalazila blizu mog stana.Moj prozor “baca” pogoled na nju.Poljubili smo se i uživali u čarima ljeta,te dvije zakuhavajuće sedmice.Već smo i drugi dan,se dogovrili da ćemo izaći.Tu je bio i njegov rođak “mališa”.Koji je došao nedavno iz Njemačke.Mali je pravi “jebač”.Pošlo mu je za rukom,i uspio razdvojiti mene i Mikija.Znači neke dvije sedmice provedene zajedno,smo bili u vezi.Njemu je 23 godoine,a meni 17.Dok ja nisam raskinula prva.I taj “mali” nejgov rođak mi se u međuvremnu počeo sviđati.Ni sama ne znam šta me toliko privlačilo u tom pogledu.Zeznutoom.Nosio je u sebi ono što mene toliko privlači.Iako je moja jedna prijateljica bila u nekoj “vezici” sa njim.Osjećala sam se ko najveće govno.Jer nisam smjela priznati,sebi.Klošari su to sve,da se ne lažemo.Stalno petljaju.Život nije bajka.Bio je tu i Belmo,Mukijev drug.A Muki je Mikijev rođak,a Belmo njima dođe neki dalji rođak.Njima dvojici.Muki je skontao kao kako bi,ja trebala biti sa Belmom.A ne sa Mikijem -.-.Nisam znala ni sama šta radim,pala sam pod Mukijev utjecaj.A meni se ipak Muki sviđao najviše.Onaj najlošiji,u toj priči.Da sam Mikija,čak i zanemarila.A Miki me je ipak najviše zavolio.No ja nisam osjećala tada,ništa posebno prema njemu.Otišla sam jedan dan na Panonsko,sa sestrom.I Miki me ja zvao čitav dan,i kolik god nisam htjela priznati da sam iščekivala njegovu slatku porukicu,iako ga nisam zavoljela do te mjere ipak jesam.Vratila sam se nekad oko 18:00 i uputila se umjesto Mikiju,prema Mukiju,Belmi i Merimi.Na peronu su stajali i čekali smo voz da krene.Merima ga je čekala.Tako bi obično dolazila,noćila kod mene.Išle smo u šetnju sa Mukijem i Belmom,za Mikija me nije bilo briga.I on je negdje bio u međuvremenu,a ja ne znam gdje…:(.Onda sam ostala ja sama sa Mukijem i Belmom.Muki i Merima su primjetili da mi se sviđa.Oni su svaki dan dolazili po mene,ili kod mne.Čula sam razne priče o Mikiju sa Mukijeve strane.Jednu noć mi je rekao da krade pare,jer nema svoje.Nije imao,kinte u džepu.Istu noć sam nazvala Mikija,i veoma otresito postupila.Izgovorila sam mu olujne riječi,zbog kojih sam se poslije toliko pokajala.Jer nije zaslužio.Volim Mikija,ne bih ga mijenjala ni za 100 drugih sada.Onda sam razgovarala naravno sa ocem o našoj vezi,koju on nije odobrio.On je vakav,on je onakav i svako je sklapao neku priču.Raskinuli smo 15.8.2013..i rekla sam mu u poruci sve iskreno.Pitao me šta ću sada.A mogu vam reći da me je na početku kao gnjavio,dosađivao,kasnije sam uvidjela da ne mogu bez njega.Nakon raskida prošlo je pola godine,od kad se Miki i ja niti vidjeli niti čuli nismo.Jedan dan.zimski period vraćala sam se iz škole,prolazila kraj Hrvatskog doma,i išao mi je Miki u susret sa jaranom.Dobacio mi je ćao.Na što sam se ja samo nasmijala i iskulirala.Dolazio je u gril ponekad ispred moje škole,da si kupi sendvič,2 3 puta.Slučajno sam stajala na prozoru,i onda spazih njega.Mahnuo mi je baš razdragano.Ja opet iskulirah.Zvao me ja na mob,uzalud sve.Nisam se javljala.Od njega niti traga,niti glasa.Jedne noći sam se javila na,njegov poziv.Poslije svih bivših ljubavi brišem njihove brojeve.Razgovor između nas dvoje,”totalnih neznanaca” je išao ovako.Halo ko je to ? Zar mi ne prepoznaješ glas ?.. Ne stvarno ne znam ko si.Šutnja par sekundi i na kraju izusti Miki.A onda ja zašutjeh i samo prekinuh poziv.I opet je uslljedilo nejavljanje.Džaba njegov trud.Uzalud,ja hladna k’o led.Nisam pristajala.Ja ljubav glumiti ne znam,ili jesam il’ nisam.Ništa me više nije toliko zanimalo,koliko me sada boli ovo kad pišem.Upitala sam Saru iz razreda,na kraju ove godine ima l’ Mikija živog.Odgovorila mi je,ej znaš kolko me zanima taj lik,nimalo.K’o da mene briga za njega.Reko ja ma oke,nako pitam.Bio je u Njemačkoj tri mjeseca,a onda se vratioi nije prošlo ni 5 6 dana,ugledao je moj broj u imeniku.Htio je da izađe sa nekom curom,i eto odmah mene nazvao.Izašli smo 18.6.2014.Pogledi su bdili nad nama,na onom starom poznatom stepeništu.Ispričali smo se.Sada mu se još više sviđam, zavolio me čak prošlo ljeto.Ne mogu vjerovati,evo u vezi smo 15 dana a nismo se vidjeli,5 6 dana.Imali smo nekih nesuglasica,uspješno razrješenih,jer je navodno morao ići ranije dvije tri noći.Kao eto neki gosti su trebali,mu dođi rođaci koje nije dugo vidio.Ja mu ništa ne vjerujem,koliko god da ga volim.Nikome ništa nije preče od voljene osobe.A eto vidjeću kako će mi ići.Plašim se  ljudi,prekih pogleda,i koristi muškaraca.Jasno sam mu dala do znanja.Možda ti se ne sviđa,pa si zato malo hladniji u posljednje vrijeme prema meni.Al’ nema veze ako je neka druga bolja od mene.Idi joj,u noći nestani mene zaboravi,ako ti se ne sviđa ovo.Nisam sigurna više ni u šta.Nikom više ne vjerujem a poželjela sam te odavdje do neba.<3

Evo,morala sam sa vama podijeliti ovu priču. dečko je iz mog sela,7 godina stariji od mene (on ’90. ja ’97. godište). Sve je počelo dopisivanjem. 3 mjeseca smo se dopisivali i konačno smo se dogovorili da se nađemo. To je bio 15.12.2011. godine. Tda sam bila 8.razred. I sve je bilo lijepo.. Iako mu prvih par puta nisam dala da me poljubi.. Nekako sam se boja.. I sanjala sam s njim sreću,dom,djecu.. To sanjam i dan danas. Nikad nismo bili u vezi jer on nije htio. Rekao mi je da ne može biti samo sa jednom curom.. Uvijek je letao okolo,nikad nije bio osoba koja će se pripitomiti. Ja sam mislila da ću to uspjet promijeniti. Pokušala sam,nije išlo. Samo sam željela da bude moj. Zezali smo se,pričali,smijali.. ma sve je bilo kao iz bajke. I nakon godinu i 2 mjeseca ja odlučim spavati s njim( 1. srednji). Bilo je lijepo.. Ali on mene nikad nije volio.. Nakon toga svaki put kada bi se vidjeli,spavali bi. Meni je to odgovaralo jer sam samo htjela  da bude kraj mene,ma kakva god situacija bila.. I probala sam ga odbijati,puno puta.. Na kraju bi se opet vratili jedno drugom. Njemu je to samo strast a meni ljubav. Volim ga. I nikad ga neću prestat’ voljeti. On je za mene prvi i posljednji. Govorio je da kad malo porastem,da ćemo bit zajedno. Evo,17 mi je godina,njemu 24. Al’ opet isto.. Vidimo se za vikend i to je to. A željela sam ga za stalno. Samo to. I puno puta sam mu priznala svoje osjećaje,tvrdio je on isto tako da me voli,ali nije to ono iz srca,što srce govori. I nakon dvije i pol godine mi se viđamo. I nikad nećemo prestati. Bože,čuvaj mi ga <3

Sve je pocelo 11.04.2011. kada sam otisla kod Ivane.. Odjednom se pojavio on, Veljko. Prisao je, upoznali smo se i tada je sve krenulo. Kada je usao, prvo sto sam zapazila su bile njegove lepe plave oci, plava kosa, debeljuskast malo, mislim da je to bila ljubav na prvi pogled.  Trazila sam broj od drugarice i poceli smo da se dopisujemo.. Razmisljala sam o tome kako je biti u vezi sa njim, ali on je daleko od mene, zivi u drugom gradu, a mladi smo da bi bili zajedno na daljinu. Pocelo je dopisivanje po ceo dan, po celu noc, a moje emocije prema njemu su sve vise i vise rasle, dok se nisam zaljubila i pocela da ga volim. Sa njim mi dopisivanje nikada nije dosadilo, svaka njegova poruka me je sve vise i vise cinila srecnom, ispunjenom.. Ubrzo je dosao i letnji raspust, Veljko je trebao doci u moj grad.. Jedva sam cekala da ga vidim, zagrlim, popricam sa njim..  Dosao je i otisli smo na vasar, vozili smo se zajedno, uzivala sam u njegovom prisustvu. Imala sam decka, ali to nije promenilo ono sto sam ja osecala prema njemu..tada sam zelela da sve tako potraje, da bude stalno pored mene, da budemo zajedno. Nije cesto dolazio u moj grad, a ja sam ga svakim danom sve vise i vise zelela kraj sebe. Sledeci put je dosao za S.J. opet jedna manifestacija u mom gradu i opet smo izasli. Isli smo zajedno na voznji ‘ enterprise’ i to mi je bilo nesto najlepse sa njim. Posle toga sam bila sa jednim N, ali je opet V bio tu i sva osecanja prema njemu.. I tako smo se mi dopsivali i dan danas se dopisujemo i dan danas ga jako puno volim, ali u poslednje vreme nisam sigurna da li kao druga ili nesto vise, ali mi je stalo do njega. A otkricu vam tajnu svoju.. On se posle nekog vremena naglo ugojio i postao je jako krupan, a ja..Ja sam i dalje osecala ono sto sam pre osecala, to nista nije promenilo, sve ove tri godine sam zelela da budem sa njim, da ga bar jednom poljubim, da ga imam kraj sebe na koji dan, mesec, ali od toga nije nista bilo, niti ce biti. Svaka njegova poruka meni izmami osmeh na lice, pa i po koju suzu na mom licu, svako njegovo ‘volim te’ mi ulepsa dan.. I sada ga zelim kraj sebe, samo da ga poljubim i zagrlim, nista mi vise ne treba. On je jedina osoba koja uvek zna kako se ja osecam, koja zna kako da me oraspolozi, koja zna kada mu kazem ‘ma nije mi nista, sve je okej’ da se nesto desava, osoba koja nije pored mene kada mi treba, ali je tu preko poruka, tu je da me pozove.. Pitam se da li ce mi se desiti nesto ovako sa jos nekim, kao i sa njim, da li cu ikada biti sa njim, sta je to sto mi ne da da ga zaboravim? Necete mi verovati, ali kad god dodje u moj grad, uvek osetim, uvek znam da je tu, ne znam ni sama kako.. Ima puno detalja i dogadjaja provedenim sa njim, a oni su urezani u srcu, tamo im je mesto. Zelim da ga vidim sad, poljubim, zagrlim, ne pustam ga da ode, ali to je visa sila, nema nista od toga..  A sebi sam rekla da ako budem imala musko dete, dacu mu ime po njemu

- Seda zeno …da vi (pomislih da kazem  ” bas Vi sto me ispod oka gledate snuzdena lica i povijenih ramena, izbrisane proslosti ” al ne rekoh ) , mogu li na kratko sesti ovde , preko puta Vas?

-Hvala , hvala vam puno ..uh.. godine sta cete .

Da se predstavim: ja sam vam jedan obican  odlazeci čovek sa ovoga sveta . Sam na njemu i nece, verujte, niko ni primetiti da me nema kad odem, tako da nema razloga da se opterecujete imenima…starac  i GOTOVO!

- ..ma naravno ! Nemojte molim vas da se izvinjavate ! Naravno sacekacu koliko god bude bilo potrebno. Izvinite vi,  na ovoj mojoj neposrednosti …i ja pijem neki lek srce …

-sta  i vi za srce..zamislite ?!

Samo vi popijte vas lek . Ako icega previse imam , imam vremena .

Da, daaa….mozda nemam jos puno  do kraja zivota…ali dan ? Moj dan traje najmanje tri necija dana ako ne i cetiri, verujte , i definitvno i ovo ima  veze sa  godinama.

Tako je to sa vremenom mojim  bilo sve do danas , zapravo do pre nekoliko minuta .. sve dok ne videh  ….

-ali ne bih da vam dosdjujem .Samo sam seo da se malo odmorim i popijem gutljaj vode .

-Molim ?  Zelite da vam kazem sta sam to video ?

Uh …gospodjo draga, jeste li sigurni da zelite da me  slusate ?

Doooobro, samo moram da vas upozorim da su moje recenice komplikovane i duge i prekinite me slobodno ako vam bude previse trućanja  jednog odlazeceg starca .

-ma slobodno ..potpuno cu vas razumeti jer ,ja ne umem da pricam kratko i jasno …nikada nisam ni umeo  i Ona ..Ona  nije volela te moje “monologe” kako ih je u ljutnji znala nazivati , ali bi me  …ipak UVEK saslusala do kraja  Vi to, naravno,  niste duzni ciniti .

-Ko je Ona ?

Pa upravo sam  hteo da to kazem , kako bi vam bilo jasnije mozda bih trebao prvo da vas malo uvedem u …

uff…opet sam poceo . Evo!  Skracujem !

Draga moja , mozda vas neke reci  podsete na one iskre  u zivotu sto su Vam znale  suzu izvuci iz tog tuznog pogleda ,a imali ste takvih trenutaka , siguran sam , (starice draga – izgovorih u sebe na kraju ) . Gorke su i slatke istovremeno, te suze  znate  ….Mozda Vas one podsete, na nekoga kome ste nesto znacili u zivotu.

-Niste nikom ???  Ne verujem, to ste vi negde zaključali  ime  ispod tih lepih i tugom izboranih usana.Jeste , jeste !

No… bio sam jedan od onih koji je verovao u ljubav. Nemojte se rugati, bilo je tada mnogo ljudi medju nama koji smo verovali , samo se nismo umeli prepoznati i danas je tako nazalost.

-Kazete , Ljubav  sta je ? Pa vi se salite ?

Vidite ovo !? Moje lice …ruke …el vidite !? Cujete kako disem …pa ja se umorim posle tri koraka , oci su se nekako ugasile…to , to sve ima veze …Pa ne  pravi vreme na coveku oziljke na srcu, vec samo one koji se citaju na licu . Srce ranjava bol i to ona najveca …bol kada umire ljubav, a kada sa njom umre i nada,  tada vreme zna takodje ostaviti svoj ostar i dubok potpis pod ocima, u očima na  rukama  …svuda

Da  imao sam i nadu, cekao, cekao …. i izgubio sve !

Zato ja izgledam  stariji od Vas najmanje sto leta, a verujem da nas deli ne vise od desetak  godina u korist Vase mladosti .

Hajde , recimo i da Vam poverujem da ne znate sta je ljubav ..mada mislim da  znate …samo je drugim imenom zovete .

Ljubav je , ono kad si tu i kada nisi , kad cvrsto stojis na zemlji, a imas osecaj da lti noge ne dodiruju zemlju  . Ono kada si spremna  dati sve a ne uzimati nista. Posvadjati se sa svima onima, kojih nazalost danas vise nema medju nama , a do kojih nam  je najviše stalo  i koje poznajemo ceo zivot,  zarad nekoga od juce . ..kada ti svi govor,e  a ti cujes samo jedan glas i to onaj iz srca .

Jednom recju   – jedno nenormalno stanje sopstvenog  duha i tela , a mislis da su svi drugi zapravo ludi a ti si normalan . E to je ljubav …Makar je moja izgledala tako.

E u To sam ja verovao.

Ali … za tu stvar je bila potrebna jos jedna isto tako ,ne bas pri sebi ,  osoba , naravno …salim se i ja malo pod ove poslednje dane .

Mislio sam da je to Ona!

Imala je tako …kao Vase prste i najneznije ruke ,samo su bile nekako kao plis , kao saten ,nekako  svetlje, drugačije boje , ruzicaste poput ciklame . Uvek doterane sa perfektnim izborom boje laka, filigranskom preciznoscu nanesenim na sedefaste nokte . Bila je mlada bio sam nesto stariji od nje . Nije bilo ovih tragova vremena na rukama .

Njene oci su bile ….poput Vasih, samo je u njima sunce kupalo svoje sjajno lice .Bilo je trenutaka kada  nisam mogao gledati u njih od tog blestavila ,a kada je hodala …O boze …kada je hodala …nosom kojeg sam znao stotinu puta poljubiti u toku samo jedne veceri ,dodirivale je nebo..Neee , ne  da bi gorda bila..nego da bi ..kao pas, a mnogo je volela pse , bolje osetila miris moje koze i tragove sapuna u vazduhu  i tako me pronasla medju gomilom sveta …tako je govorila .

-Vidim i vi drzite povodac  u krilu ..a gde Vam je pas, ne vidim ga ???

Oh, oprostite molim Vas  , hocete maramicu ? Zaista nisam hteo da vas povredim. Razumem , zao mi je .

Da , psi  su definitivno oni od kojih bi trebali uciti o Ljubavi . Ona je volela pse, ali nije nista naucila od njih..samo se divila njihovoj odanosti i ljubavi bez kompromisa .

Znate , tada smo se znali smejati ….bilo gde i bez nekog posebnog razloga .Dovolji smo bili jedno drugom da bi bili srećni .Niko nam nije bio potreban …a mislim da ni mi takvi nikome nismo nedostajali.

Beogradom je za nas ,u to vreme bio Verona , naš pravi  romanticni grad , znali smo šetati obalom jedne pa druge reke i nije bilo ovoliko betona i stospratnih kula na Savi.

A baš pored Save je sve počelo .

Svaka Ljubav počinje poljupcem ,bar je to kod nas slucaj bio. Secam se bila je zima . To je jedan odonih dana kada vecina plaća danak neprespavanih prazničnih noci  i kada usnuli obala i reka bez puno ljudi izgledaju onako kao sto su izgledalo pre vise hiljada godina unazad, tiho i lepo. Da ..bila je zima , malo Kosave al…mislim da mi je to bio najtopliji dan u zivotu.

-Da li Vam je dobro ? Oprostite , ništa , mora da mi se učinilo. U redu nastavicu ako to već želite ..samo sam se malo zabrinuo za Vas .

Sedela je tako bas preko puta mene kao i Vi sada i mirisala je na …Oprostite koji je to parfem , o Boze …tako , bas tako! Nekako na prolece i zimu istovremeno na srecu…na nesto najlepse na svetu ..ne to nema imena …Na zelju , na ljubav …E na to je mirisala.

i…Samo su se spojile …Na pola reci …na pola daha. Samo ona krajnja fizioloska potreba za disanjem  nas je razdvojila.  Taj poljubac je traja za mene ceo zivot i trajace dok disem.Svuda me je pratio taj trag  njenih usana . Isao samnom  na posao, sa njim sam se budio i sa njim  odlazio u krevet, njene usne su bile i ostale zauvek ovde , osecao sam ih  na kasiki , na viljusci, na casi …svuda ga je bilo . Od tog dana sam ga ljubomorno cuvao na svojim usnama i ni za sta na svetu ga nebih podelio sa drugim osim OPET i opet i opet sa njom .

-Drhte vam ruke vidim , hocete vode ….evo izvolite iz moje čaše ja je nisam ni takao . Gle?! I ovo me podseti nan nas. Uvek bih joj  davao prvi gutljaj iz moje čaše i prvi zalogaj iz mog tanjira . Tome me je Ona naučila . Bila je srecna u tim trenutcima .

Vec sam vam rekao da je to bila najlepsa zena koju sam ikada sreo do tada u zivotu, a i posle toga , i vi ste nekada bili veoma lepi , to se ne da sakriti .

-Vidim li ja to osmeh na vasem licu ? Da.. daaa …Tu na uglu medju borama ….pa da  , svakako to je osmeh  i uzalud pokrivate usne rukom

Hm, baš čudno tako je i Ona radila kada je htela da sakrije onaj osećaj kada joj je milo sto klecim pred njom i molim je za oprostaj kada bi se posvadjali oko nekih i uvek potuno nevažnih stvari…najcesce oko toga ko ce od nas dvoje platiti racun …i tako . Bio je to najlepsi osmeh .

Prolazile su godine …ona nije bila sama …zivela je u jednoj kuci na periferiji sa dosta starijim covekom uz blagoslov njenih  roditelja kao posledica njenog nezrelog shvatanja ljubavi i uspeha u zivotu .  To i nije bio brak ..vise je to bio nekakakv zavet.On je bio fatalna projekcija njenog odnosa prema psima. Njena podsvest joj je govorila da ako ga ostavi on ce biti napusten a ona nezasticena.Pas i Covek. Ona je imala obavezu a on  roditeljsku brigu prema njoj , bas kao pas , bez mnogo reci ..pitanja …Bio je dovoljno inteligentan da shvati sta se u njoj lomi da bi to koristio i dovoljno prikriveno sebican i samoljubiv da bi je  na taj način zauvek drzao u svojoj blizini. Slaba u volji , krhka u veri … Nesrecna zena …tako sam mislio i cekao da otkrije ljubav .

Da verovao sam joj kada kaze da me voli .Bazbroj puta je to izgovorila , klela se ,plakala…ali se nije menjala .Bio sam s njom , a ipak sam .

A onda , jednoga dana potuno nenadano, onako iznenada kao sto to bi onog zimskog dana nestade.

Ne , nije ona nestala …nestala je carolija prvog poljupca ,zimske veceri , sunca u ocima …..

Ja na pocetku , ona na kraju ….ja na kraju, ona na pocetku .

Ljubav? Jesam li Vam rekao  … . Ljubav je ono kad si tu i kada nisi , kad cvrsto stojis na zemlji, a imas osecaj da lebdis .Ono kada si spremna bila dati sve i ne uzimati nista. Posvadjati se sa svima onima kojih nazalost vise nema medju nama , a do kojih ti je zapravo stalo i koje poznajes ceo zivot zarad nekoga od juce . ..kada ti svi govore  a ti cujes samo jedan glas i to onaj  iz srca .

Jednom recju   – jedno nenormalno stanje sopstvenog  duha i tela , a mislis da su svi drugi zapravo ludi a ti si normalan . E to je ljubav …makar je moja izgledala tako.

E u To sam ja verovao, a ona NIJE.

-Polako….suze , zar opet? Nemojte ici!  Hej..Stani .Znam….

Znam malena Ti si. Ti si ONO sto sam ugledao danas i zbog cega je vreme stalo , sad znas odgovor koji sam ti obecao na pocetku ove moje “recenice ” hahaha…

Prepoznao sam , nepogresivo ,sa vrata onaj ,tvoj , jedinstveni pokret  ruku kada prinosis casu sa vodom usnama . Koliko god casa bila mala i lagana , puna ili pri kraju , ti si jedina na svetu koja uvek  i uvek to radis sa dve ruke i na poseban zavodljivi nacin i sad .

Podigni pogled mila , i obrisi suze …nisi se promenila. Jos uvek verujes da me mogu dirnuti ? Ne , više ne!

Odavno  nema srca tamo gde si ga ostavila .

Znao sam od prvog momenta da si to Ti ….Znao sam da cu te naci jednoga dana ovde  . Prosle su duge godine samoce , dolazio sam i odlazio i nikom nisam mogao pricati nasu pricu ,jer je niko ne bi mogao razumeti bolje od tebe  i niko ne bi mogao da slusa istrosenog i oronulog starca ovoliko dugo kao ti . Docekao sam konacno  taj dan …sada mogu umreti,a ti ..Znam ..znam da znas sta hocu da te pitam …i znam da neces reci istinu ,opet ces slagati . Jos uvek cuvam prvi poljubac  na mojim usnama . Ćuti , ne govori nista ,odavno sam prestao da ti verujem.Samo te jedno molim ,ako ikada dodjes na moj grob, a pronaces ga po mirisu kala koje sam zamolio da mi  zasade nadamnom da bi me tim tvojim njuskanjem  nasla … Reci mi tada koga sam ja to ljubio i dali si me ikada volela? Šapni to kalama koje znam da voliš? Sad moram da krenem i ovoga puta -ja plaćam .

Mesto dogadjanja –“ Beogradna vodi” na mestu gde je nekada bio restoran “PROMAJA”

Vreme – 02.januar2044. Godine

Likovi: Ona i ja

Sanjini roditelji su se rastavljali, ona je otišla živjeti s ocem, a druga seka s majkom…
Bila je vezana za majku i sestru , stoga joj je rastanak teško pao…..kome će se sada povjeravati? tko će je slušati? pa ne može ocu neke stvari govoriti….. sestra i mama su joj bile najbolje prijateljice…..viđale su se one, ali nije to bilo to….
- sanja, spakiraj se, moramo otići odavde, dobio sam ponudu za posao koju ne smijem odbiti….to je posao koji će nam donijeti brdo love……hajde požuri, letimo već večeras….rekao je tata
- ne, ne želim ići, a mama? seka? ne želim se odvajati od njih!! ja ostajem,,,,ne možeš mi to raditi tata….ovdje su mi prijatelji, i osobe koje volim….pusti posao…molim te…ionako imamo previše novca….
- sanja, ne razumijes, i znam da ti je to teško prihvatiti ali mi moramo otići….posjetit ćeš uskoro mamu i sestru…a prijatelje ćeš svugdje naći…..hajde idi sad se spremaj…nemamo vremena za rasprave…..
…. u suzama je odtrčala majci i sestri da se oprosti od njih….
- sanja, nemoj plakati, kad nas budeš najviše trebala, samo poželi i istog trena smo tamo, pretvorit ćemo se u anđela, i preletjet ćemo sva mora i sve planine i doći ćemo….sve ružno će nestati, mi ćemo te paziti…obećavam…nemoj biti tužna……hajde idi sad, ne zaboravi da te volimo…u mislima ćemo uvijek biti zajedno……
to su bile zadnje riječi koje mi je mama uputila….sestra je samo šutila i plakala….odlazim s velikom boli na srcu….znala sam da nece biti tako kako su mi obećale…..prevelika sam da vjerujem u bajke….
….. stigli smo u Libiju…što da vam kažem…očaj očaja-.- …pa tko normalna još ovdje može živjeti…..iako ne vjerujem u bajke i čarolije poželjela sam reći nešto poput abrakadabra i stvorit se u svom rodnom londonu….šteta to tako ne ide…
prošli su mjeseci, godine…Tata je radio, iskreno i ne znam kojim se poslom bavio, nije me zanimalo nikad….u početku me mama posjećivala dvaput u godini…ali prestala je…..iz financijskih razloga….a meni se činilo kao da sam je izgubila zauvijek…..ostala sam sama….tata je rijetko kad bio doma, samo posao i posao…..uvijek je volio novac….jednog dana je došao s nekom ženom….

- sanja moram ti nešto reći, ovo je Cathrin….oženit ćemo se….
- molim???? otkud sad to???? pa što se ovo događa?? prvo mama sad ti???? pa što mi radite???? uništili ste mi život….
- smiri se sanja, imas 15 godina, već si odrasla i ponašaj se zrelo…..dugo sam bio sam, jednostavno dogodilo se…volim je….i ti ćeš je zavoljeti isto, biće ti kao mama, a ima i dvije kćeri….imat ćeš sestre…. nećeš biti sama….
- molim????? ja ne mogu vjerovati što mi govoriš…..ne ne…ovo nije istina….sve je samo ludi sam…probudi se sanja, odmah!!!!…..
…. nažalost, bila je stvarnost….ubrzo su se sve tri doselile….odmah sam vidjela da one i nisu tako dobre kao što je moj tata mislio….ma samo su dobre glumice nista vise…
on ionako nikad nije bio doma…ma ne znam samo kad su se uspjeli i upoznat….no dobro….te tri kao da su se dogovorile koja će me više maltretirat…izmjenjivale su se na smjene…sve sam morala radit…bila sam rob….zatvorili bi me u podrum i bila bi danima dolje….u tami i hladnoći….jela sam ostatke ( nekad sam i na tome zahvaljivala )….mislila sam da se ovako nešto samo u hororima događa…..maćeha me počela i tući….vrištala sam od boli i tuge….zvala sam mislima mamu i sestru….da dođu da me spase….da me vrate doma….gdje sam bila sretna…s njima…prije rastave….
tati nisam nikad mogla reći što su mi radile jer pred njim su bile svetice, najbolja žena na svijetu i dvije zlatne pokćerke….nekad kad sam i pokušala, spriječile su me….nisam više mogla ovako….bila sam i psihički i fizički uništena…odlučila sam prekinuti ovaj jadni život….ovako više nisam mogla…pa tko bi želio ovaj život? pošla sam prema željeznici…najbrža smrt pomislih….neće puno boljeti….zar bi i mogla biti veća bol od ove koju sad osjećam?….
mama, sestro gdje ste sad kad vas trebam? ..svejedno vas volim….
… u trenutku kad sam se spremala skočiti čula sam glas….
- hej, hej ti tamo, djevojko…okreni se….
- meni govoriš?
- da tebi….slijedio sam te još od onog mosta… prošla si pored mene kao pored duha….a ja, ne znam kako da ti to objasnim, ali osjetio sam da ti moram prići….nešto me vuklo poput magneta…..nego, nisi valjda mislila skočiti?
- ne..naravno da ne…čekala sam vlak, u njemu mi je trebala doći sestra…možda sam pogriješila datum, morat ću provjeriti… ( naravno nisam mu mogla reći, da htjela sam se baciti, luda sam….iako mislim da je on to već znao…)…
- No dobro ja sam Joakim…hoćeš da odemo negdje sjesti…?
- drago mi je…da hajdemo….i ja sam sanja..
- sanja, neobicno ime….ali sviđa mi se
- nisam odavdje, meni je neobično tvoje ime hehe….
… to je bio prvi put da sam se nasmijala otkako sam ovdje….mislila sam da sam zaboravila što uopće znači ta riječ osmijeh….poslije sam mu ispričala svoju priiču, morala sam nekome….a on je slušao i dodirivao mi ruku……poslije sam se nekako dobro osjećala….kao da mi je ogroman teret pao sa srca….kao da se odjednom iz mog srca počela brisati sva bol…svi strahovi…sve loše je nestalo…odjednom…poput čarolije,,,,ili sam zaista poludila ili samo sanjam….kako god osjećala sam se predobro, taj osjećaj se ne može opisati…..
- drago mi je da smo se upoznali, iako u ovim okolnostima….i hvala na povjerenju….žao mi je zbog toga što ti se događalo, oprosti sad moram ici….rekao je…
- pa gdje ćeš, tek smo se upoznali…nemoj ići….opet ću biti sama….
- moram…ali vidjet ćemo se ubrzo….ćao sanja….
- čekaj…jao…ode….pa kako ćemo se vidjeti nije me pitao ni broj ni adresu… =/// afff znala sam da je predobro da bude istina….ali svejedno mi je drago…spasio mi je život….počinjem gledati drugim očima….počinjem se mijenjati…..postajem neka druga sanja, snažnija, …. što je bilo u tom čovjeku? je li on neki čarobnjak? kako je to učinio? do maločas sam skoro bila pod prvim vlakom….a sad? sad se pitam kako mi je uopće takvo nešto palo na pamet?ubiti se? nadam se da će mi bog oprostiti tu pomisao…
….svaki dan sam u isto vrijeme dolazila na to mjesto u nadi da ću ga opet sresti…čekala sam i čekala….ali uzalud….njemu ni traga….
…kad bih ga mogla barem samo još jednom vidjeti……..
i u trenutku kad sam krenula nazad doma….pojavio se….on….moj spasitelj….moj anđeo…..tek sad sam ga dobro i pogledala…..imao je oči poput moje majke….osmijeh poput moje sestre….je li moguće da te netko posjeti toliko na ljude koje volis?…njih dvije su bile u njemu…znam da to nije moguće….ali osjećala sam…
-joakime…mislila sam da te neću više nikad vidjeti….
- sanja, znam da će zvučati ludo….ali kao da mi je netko šapnuo da dođem ovdje, da ćeš me čekati…..da te uzmem za ruku i odvedem daleko….vjeruješ li ti u čaroliju? bajku? jer meni se ovo sve čini nestvarno…..neznam kako bi to drukcije opisao…
- ne trebas nista vise reci….meni je sve jasno….samo me zagrli …
zagrlio me je, i odjednom je sve nestalo oko nas…osjetila sam da lebdim…nisam željela otvoriti oči…ako sam sve sanjala, nisam se želja probuditi…..

Bio je petak, vratila sam se s posla umorna i naživcirana ….ukoro cu dobiti partnera, jos se nismo upoznali, ne znam kad dolazi ali razljutilo me što će mi ga dodijeliti, navikla sam raditi sama, a sad se osjećam kao da sam nesposobna…iako sam mlada smatram da mi ne treba pomoc…
ah koji dan ( pomislih )….
otuširam se, izvadim kutiju najdražeg sladoleda iz hladnjaka, i odem na fejs….
ništa neobično….poneka obavijest i jedna poruka…
nisam odmah ulazila u poruke, jer nisam bila raspoložena za razgovor ni s kim a kamo li jos ako mi je poslao poruku neko da mi se požali…ko da vec nemam svojih problema….

…sutradan sam se procitala….evo kako je sve počelo…

Bok, ja sam Franko… slučajno sam vidio tvoj komentar na onom članku…..zaista se slažem s tobom, i svaka čast na hrabrosti da se tako javno suprostaviš ….

- ejjj franko, pa hvala, ne znam sto drugo da ti kazem, hehe….takva sam, kazem sto mislim pa kud puklo, nekad me to debelo zezne u životu ali eto….

- da da i sam sam takav…..čuj, vidim da si iz mog grada, koja slučajnost, pa ako želiš možemo otići na piće, ako imaš vremena…ako si slobodna….pa možemo o toj temi još malo porazgovarat…ha?

- ne znam, ne idem bas na piće sa strancima….a i nije mi do te teme, samo me dodatno zivcira…nadam se da razumijes…..

- da uredu je, jasno mi je,.

Nastavila sam jesti svoj sladoled i gledati neku srcedrapajuću sapunicu…pomislim ma što me košta, otici cu s njim na pice, ionako se moram nekome izjadati….
- ej franko, predomislila sam se….ako si jos uvijek raspolozen, nađimo se u kaficu pokraj zabavnog parka….u 8 ako moze?
- naravno, drago mi je da si pristala…..eto vidimo se…..

Došla sam u kafić, njega nije bilo, sjela sam i ispijala kolu, koja sramota izradio me, sad sjedim ovdje ko neka jadnica…a tako mi i treba kad vjerujem strancima….dignem ruku da pozovem konobara da platim, ustajem se ….kad ulazi on….osjetila sam kako mi se obrazi crvene, i neki trepet u stomaku…..bio je nestvaran….plav dečko, mršaviji, plave oči…..ostala sam bez teksta,….

- bok ja sam franko? s tobom sam se trebao naci?
- da , ovaj, da da ja sam, mislim upravu si….drago mi je….ja sam Nives….oprosti malo sam iznenađena….

- hehe sve je uredu, iskreno i meni je prvi spoj na slijepo….
- hajde već mi je lakše…….
mogla sam ga tako satima gledati i slušati kako priča…imao je tako dubok muževan glas….znao je što želi od života….imao je puno toga za reći…ja sam samo slušala…..nisam ga željela prekidati……samo sam….samo sam ga željala gledati…
- sigurno sam ti vec dosadan, pricaj mi malo o sebi…kaze franko
- nemam ti puno toga za reci, zaglavila sam na poslu kojeg ne volim, ali dajem sve od sebe, ali ocito nisam dobra jer ce mi uvalit uskoro pomocnika, prije bi rekla sefa…sama sam u zivotu, ma kazem ti nema se sto za reci…a ti?
- znam kako ti je, i ja sam dobio otkaz ali ubrzo sam pronasao posao tu blizu, ovih dana počinjem, pa ćemo vidjeti kako će biti…i ja sam sam, nije to tako lose….no već je kasno, zadrzali smo se, hajdemo doma, otpratit cu te…
- da da zapricali smo se, samo mi treba da zakasnim na posao, kao da nemam dovljno problema i bez toga….

otpratio me doma, cekala sam da me poljubi, barem tako bude u sapunicama koje gledam, dečko poljubi curu ispred praga….ah previse gledam te sapunice….
ali nisam zalila sto sam otisla s njim, bilo mi je predivno, razumijemo se…samo bojim se da ga necu vise nikad vidjeti, a imam osjećaj…da sam se počela zaljubljivati u njega…..znam glupa sam, kako da se zaljubim u nekoga kog sam samo jednom vidjela, i to potpuni je stranac….ali ne znam, jednostavno, kad sam s njim, osjecam da ga znam cijeli zivot, mogu cak i predvidjeti sto ce sljedeće reći….bio je moj tip u svakom pogledu..pa tko se ne bi zaljubio u takvog muškarca?
otišla sam spavati, bar mogu sanjati nastavak ako nista….

sutra dan mi je ponovo stigla poruka od njega, pozvao me u šetnju, nisam mogla vjerovati, mislila sam da je ono prvi i zadnji put da ga vidim, naravno pristala sam, obukla sam najljepšu haljininu, i otišla…..kad sam ga ugledala snažno sam ga zagrlila, nije me bilo sram a niti čudno, jednostavno sam morala,…a on…on me tad poljubio, rekao je:- znam da zvuci ludo, ali od sinoc samo na tebe mislim, ne znam sto mi se to događa, i gorio sam od želje da te poljubim, ali nisam želio da misliš da sam neki kreten…
- šuti, ne moraš ništa reći…sve znam…samo nastavi to sto si počeo….
i tako ljubio me je kao niko dosad, neopisiv osjećaj

šetali smo kroz park, kupio mi je ruže, smijali smo se pričama iz djetinjstva i sl…
danaj je bio prekrasan, ali brzo je vrijeme prošlo, totpratio me je doma..
- znaš, i danas mi je bilo lijepo s tobomosjećam da te znam, čak sam želio da mi se nešto poput ovoga dogodi..nisam vjerovao kako ti jedna poruka može promijeniti život…sasvim neočekivano…..
- da, ni ja ne mogu vjerovati…ali ova dva dana su mi bila najljepša u životu….kad ćemo se opet vidjeti?
- ne znam, to ti ne mogu obećati, ja sad moram poći, ali javit ću se …hvala ti, hvala za sve….što si me slušala….što me razumiješ….
zagrlio me tako snažno kao da me ne želi nikad pustiti, ali ipak jeste, i otišao je….

ah…kad se samo sjetim kako nisam uopće htjela niti odgovorit na poruku, a sad sad mogu svoj sladoled ostaviti natrag u hladnjak, mislim da on i sreća ne idu skupa….a sapunice? nastavit ću ih gledati svejedno….

par dana je prošlo otkako se nismo čuli…

došla sam na posao sva ljuta, bezvoljna, i još šef trži zamnom, čekaj čekaj, stigao ti je novi partner konačno….dođi do ureda da vas upoznam…

afff ma samo mi je još to trebalo, da mi već na početku pokvari dan…no što ću otišla sam….

Kad sam otvorila vrata…
kaže šef ovo je Nives, a Nives ovo je F..
Franko znam….prekinula sam ga u pola riječi…

))))

”And after all you’re my wonderwall”.. Pitam se zašto moraju pustiti baš tu pjesmu na radiju i to upravo u ovom trenutku mog života?

Znate ono kada se jedno jutro probudiš, izađeš na ulicu i vidiš svoj odraz u nekim drugim očima,nađeš sigurnost u jednom zagrljaju i samo jedno rame postane vrh tvog svijeta.. Ja sam vjerovala u ljubav , ali ona nije u mene ili u njega..  Možda pak sudbina nije vjerovala u nas ili on nije vjerovao.

Lagala bih kad bih rekla da mi je svejedno, ne plačem više čovjek nekada mora prestati.  Imao je smeđe oči, tako smeđe i tako lijepe haha i nije ličio ni na koga, bio je svoj, jedinstven i upravo zbog toga sam ga voljela, jedan od milion. Ne želim da ovo bude neka standardna priča ono znate upoznali smo se tu i tu, izašli smo na kafu bla, bla .. Ali tog dana kada sam vidjela te duboke smeđe oči, taj osmijeh na najdražim usnama , ma znala sam, nisam morala više provjeravati.. Nikada mu ne rekoh da ga volim, nekada sam ga gledala s poštovanjem i divljenjem, sada ga prezirem ni to čak nije zaslužio kada sam ja u pitanju.  Iskreno kajem se samo zbog jedne stvari u vezi s njim, kajem se zbog toga što mu nikada nisam rekla šta osjećam, da jesam možda se ne bi desilo to što se desilo..

Sjedim danas na jednom ‘starom’ mjestu nazvala bih ga i našim, ali bilo bi glupo opet, pijem kafu i razmišljam kako je život skot, pruži ti nešto da u tom trenutku nisi ni svjestan cijele vrijednosti toga, nisi još ni shvatio, a život to uzme ne na dan ili dva nego zauvijek ,pa ti onda pati..

Ulazi ‘nešto’ rekla bih, nešto visoko, blijedo s ogromnim podočnjacima, nešto ispijenog lica, prljave i pocijepane odjeće.. Gledam i ne vjerujem svojim očima, ta spodoba, to je on.. Pitam samu sebe šta je to postao , samo olupina momka kojeg sam voljela više nego samu sebe. Trovao se i još uvijek čini to. Ništa drugo mu nije bitno, ni ljudi oko njega koji ga vole, ni život, taj ni snove nema, samo je prokleti otrov bitan, za to živi.. Vjerovatno će okončati svoj život time. Proklinjem po ko zna koji put sudbinu, njega, sebe.. Šta mogu učiniti, ništa, on mene ne prepoznaje, on nije on.. Samo ima još uvijek te smeđe oči, al’ ni one nisu iste, sada su tužne, mutne, propale, rekla bih da su i bezdušne jer nisu više tople kao nekada, željela sam ga ošamariti, prodrmati u nadi da će se trgnuti iz tog sivila, da će ponovno postati onaj momak kojeg pamtim.. Želim ga zagrliti i nikada pustiti, želim vikati, vrištati, plakati, histerisati, udarati ga, želim mu reći koliko ga volim.. Svašta želim, ali ne činim ništa samo ostajem sjediti, nepomično gledam i dalje u njega. Sjeda za šank, naručuje pivo i ostaje zuriti u jednu tačku.. Zašto je morao to sebi uraditi? Zašto je to sebi dopustio?

Sklapam oči , vjerovatno više nikada neću vidjeti onog veselog, nasmijanog momka, punog života. Vjerovatno nikada neću čuti to toplo srce kako kuca ispod kože u njegovim prsima.. Te me ruke više neće grliti, mrzim sve, cijeli svijet mrzim, a ponajviše sebe zašto sam dopustila da moj odraz nestane iz tih smeđih očiju.. Koje bijahu nekada tople, koje su me milovale nekada pogledima, a sada pune dima propadaju, bez mog odraza, bez odraza svijeta u njima, bez ljubavi..

Kada sam otvorila oči njega više nije bilo tamo, otišao je lutati ulicom, lutati životom, znam da će tako lutajući dočekati kraj, ta me spoznaja šuta u prsa, oči me peku kao da u njima ima pijeska. Ne mogu plakati nije on zaslužio moje suze.. Negdje duboko u meni, lomi se sve, krikovi duše ne prestaju, sve se ruši… Mrzim ga , a volim ga i tako traje ta borba jedno mora ubiti ono drugo, ili će mržnja ubiti ljubav ili će biti obrnuto.. Sada kažem to, voljela bih kada bi on pronašao smiraj svoje duše pa gdje god i s kim god to bilo.

I don’t believe that anybody,feels the way I do about you now…

tako sam tuzna sada dok ovaj vjetar place po granama…

zasto se neko nakon 6 godina mora promijeniti?

zasto mora da ubije zadnji trag ljubavi…

pitate se o cemu pricam….

moja prica je tuzna i duga ali skraticu je tek toliko da vas dusa zaboli a da me ne zalite jer zadnje sto zelim je zalost…vec sama sebe zalim….

prica pocinje ovako….

2011 sam se vratila u ameriku i morala ostavit sadasnjeg supruga (tadasnjeg decka) u bosni jer nije imao vizu da ide samnom…..nije mi ni rekao ostani ni trebam te…samo je cutao i pustio me da nestanem iz njegovog zivota poput jesenjeg lisca kad ga snijeg poklopi.to je bio pocetak kraja nase veze.onda je udarila sumnja:skime me varas,ma mora bit neko,skime hodas,sto ce ti ovaj na fb,sto me lazes vjerujte toliko puta sam bila upitana zasto lazem da sam morala slagat da lazem a uistini sam govorila istinu samo sto on to nije htio da prihvati.htio je da cuje ono sto mu se culo a istina je bila da nije mogao da me vise ceka i radije je htio da ga varam pa da ima razlog da me ostavi nego da me ostavi radi cekanjaa….nisam ja glupa.sta cu slazem ga i kazem mu ono sto zeli da cuje ipak nisam mogla nista drugo da kazem vam laz jer je jedino to ono sto mu je srcu godilo.mi smo raskidali preko 20 puta na skype,fb,msn itd samo radi njega jer je sumnjao u sve sto postoji na svijetu.sve sam bacila u vodu za njega,i prijatelje,i izlaske i kafice i raju i internet samo da bi on bio sretan.imao je sifru od svake stranice gdje ja idem po netu toliko je bio nesiguran u moju ljubav.ali meni nije vise smetalo jer nakon izvjesnog vremena shvatila sam da nezeli da mi vjeruje i to je to.eh konacno nakon 2 godine cekanje meni dragi bog posalje para i kupim kartu i april 17 2013 podjem u sarajevo svojoj jedinog sreci.svom muzu.kad me vidio nije reko ni ”pozelio sam te,ni volim te,ni kako si” vec je pogledo mene svu i reko” sta si to od sebe uradila”?!sta covijek da kaze na to…nije mi ni smetalo jer ja sam bila u snu koji je bio toliko dobar da mi je mogo rec mino jedi govna i ja bi rekla ok toliko sam ga bila zeljna i voljna.samo sam ga zagrlila i pocela plakat.recite mi zar neko ko ”nevoli nekog vise” place kad vidi tu osobu? ne…al ipak manje vise.uzeli smo se u junu 1 2013 u opcini ilidza sve je bilo super i onda odlucimo da zelimo djete.(da navedem da je i to reko da je moja krivica sto patimo sada) i hajd prvi put nista drugi put nista i treci put kad sam mu rekla opet sam dobila on ti meni fino kaze ”necu da zavrsim ko svoj amidza zeljan djece netreba mi zena koja nemoze radjat” MOZES MISLIT? NAKON TOLIKE PATNJE ZA NJIM I TRUDA DA MU DODJEM ON MI KAZE AKO MU NEMOGU DJETE RODIT JA MU NETREBAM?naravno ako on ovo procita reci ce ”nije istina sram te bilo itd” ali Allah cuje sve i on zna da jeste.a vraticu se i 2 dana prije vjencanja ZA KOJE JE MOJA PORODICA PLATILA sjedimo i vidim on nesto tuzan pitam ga sta ti je on nista sta ti je on nista i ja opet ko budala brinem se za njeg reko sta ti je bebo a on ti meni fino ”ma pusti me vise otkazi vjencanje” PITAM GA 2 PUT JEL TO ZELI I ON KAZE JEST ZELIM .eh dobro.toliko mi je srce slomio stim,ja imala vjencanicu spremnu,ljude,svadbu,ruze,pice,hranu ama sve gotovo ceka i on kaze da otkazem…umalo da ga ubijem.i nije proslo ni sat vremena udjem u sobu on sjedi kaze de mino sjedi a ja bila posla da idem nisam htjela bit snjim i jbg ja sjednem i on pocne plakat.sve sam mu tu rekla reko kako samo mozes?nakon toliko moje ljubavi za tobom pokusala sam se jednom ubit za tebe jer mi nisu dali stobom dala sam ti sve i dusu i srce i sve i ti meni vako a on samo place i ja OPET ko budala oprostim jer razumim ga mada nemam blage sto je to reko.eh bilo vjencanje i to oko trudnoce i ja konacno ostanem trudna 25 juna 2013.on sav sretan.ali onda pocele brige…valja djete odgojit u bosni,kako cemo to JA NEMAM NISTA U BOSNI A NEMA NI ON.jedva je kraj sa krajem krpio meni i njemu kamoli jos i bebi onda se posvadjamo nemoj mino ic i ja mu objasnim da ovo radim za naseg sina i da cemo brze bit skupa ako rodim tamo i njega pozovem preko vize i odem…radi sina tako mi boga samo radi njega…..moj muz i dalje misli da sam se vratila radi majke da joj budem blizu jer kako ono on kaze aa ja ” DA JA NEMOGU BEZ MAJKE JER ONA MI NEDA DA BUDEM DOBRA ZENA NJEMU” heh kako god stres do stresa briga za brigom i pukne mi voda u novembru 3 mjeseca prije datuma porodaja.doktori zabrinuti jer imam 2 ciste na desnom jajniku,djete prerano krenulo,ja slaba i sama.rodim ja svog sina na carski rez 2dec 2013 jer bi i on i ja umrli da ga nisam tako rodila.poceo se on trovat prljavom vodom iz maternice a to na mene uticalo i meni i njemu srcani otkucaj opao ali opet JA NEVALJAM NISAM JA DOBRA ZENA.eh moro je moj sin da ostane u inkubatoru od dec 2 do januar 25 I SVAKI BOZIJI DAN BI PUMPALA MLIJEKO I NOSILA GORE DOLE KUCA BOLNICA BOLNICA KUCA i NIJEDNOM AMA NIJEDNOM me covijek nije pitao jesil dobro zeno mozes li ti to znam da ti nemogu pomoc puno al bar da pitam nego bi se jos i svadjo samnom oko gluposti.ni zasta.svako zna zena je puna hormona poslije porodaja i da je osjetljiva i male je stvari rasplacu i naljute al neeee ja moram bit bezdusna i da sutim jer on ”NEMOZE DA PODNOSE TO VISE” i ”SIT JE MOG KUKANJA” eeeeh jaaa.konacno dovedem sina kuci i pocnu onda brige pa to je prvo djete valja se ustajat svako 2 sata hranit ga,presvlacit,nosat i grlit.SAMA SAM PLACALA 550 ZA KIRIJU,70 ZA STRUJU,20 ZA TV,30 ZA INTERNET I 31 ZA SVOJ TELEFON I 12 ZA BANKOVNI RACUN i nijednom me nije pitao ”zeno trebali ti para pa da vidim mogul ti ista poslat” nego bi ga ko neko siroce molila da ako ima da mi posalje a on se jos i dero na mene ”’NECU DA SALJEM DA TI TAMO UZIVAS DOK JA PATIM BEZ SINA” eeee DOK JA UZIVAM?!!!!! kakve su njega bolesne misli obuzele.i naravno sad dok on ovo cita bice ”SAMA SI BIRALA DA IDES NISAM TE JA GONIO” nisi me gonio dragi ali ti nisi majka,tebi nije insan rasto pod srcem pa da znas kako je kad si ti gladan a kupis sinu da on ima,neznas ti kako je kad te pucaju morfijumom i inzulinom svako 3 sata da ne umres dok se pokusavas porodit jer si slabog zdravlja,neznas ti kako je kad se djete rodi i lezis na onom stolu i molis boga da proplace da znas da dise i da je dobro.neznas ti kako je gledat ga u onom inkubatoru a nemocan bit a to je raslo u tebi,to je dio tebe.neznas ti.ti si otac i volis srcem a majka je nesto sasvim drugo.i narode moj tad odkako sam sina donijela kuci moj je pakao poceo.pisao bi mi skroz slabije,svadjo bi se samnom oko najvecih gluposti pa bi poslije reko izvini nisam htio samo mi falis,samo te volim…BGTI NEK MI NEKO OBJASNI KAKO MOZES VOLIT NEKOG A UBIJAT GA IZ DANA U DAN SIKIRACIJOM? manje vise sve to JUCE JE PRESO SVAKU MJERU.ja priznajem imam dug jezik ali ja nikad necu se svadjat osim ako vidim da neko zeli nesto od mene sto ili neznam ili se inati samo da se osjeca kao glavni.on ti je dragi moji prvo se posvadjo kako nema para i nece meni da salje dok nevidi trebaju li njemu za papire haj dobro razumno.2 dana prije ove svadje dodjem na net da se isplacem njemu ko zena muzu da mu kazem svoje probleme i bolove ma ljudi nije mi suza stigla ni do pola obraza a on se vec poceo derat ”prekini samo cmizdris nemogu ti pomoc” i sta cu usutim se.eh posvadjamo se mi juce oko sranja ejjj znaci normalan kad cuje govori ”tobe jarabi” .on meni kaze pravices i ti meni hljeb abd ja mu fino kazem neznam ti ja hljeb pravit pokusala sam a on jos postenski ”znaces znaces naucicu ja tebe” reko nemoj me gonit bolan neznam i to je to a on onda povrh mene joj kako me nerviras jesi glupa jesi budala i izbi ogromna svadja i u tom istom trenutku kad je on rekao ove rijeci moja majka je dosla na kafu i cula to a meni je srce u tom trenu puklo na pola poceo se derat ”ne zanima me” reko hoces rec ne zanima te ni sin a on jos 4 5 puta ponovi NE ZANIMA ME znaci nije poreko da ga ne zanima sin nego jos i ponovio i onda me meracki otjerao u pm.moja majka ga cula kako govori ne zanima ga sin i zena pobudalila pocela psovat i derat se ipak to je njen prvi unuk gdje ce mu vlastiti otac rec tako nesto a on se jos poceo i na nju derat ”ma sta ces ti” bla bla bla i ja nisam mogla vise slusat i prekinem skype.ljudi moji on nije vidio koliko je pogrijesio jest ja imam dug jezik ali on se ama bas nikad nije zapitao ”mozda moja zena ima tezak dan pa je nervozna ili tuzna de da je pitam” nego samo ”nikome nije tesko ko njemu on nezna sta ce” EEEE JA MU KAZEM IZBACICE ME NA ULICU SA DJETETOM AKO NE PLATIM KIRIJU ZA OVAJ MJESEC PLZ BEBO POMOZI MI NEKAKO A ON TI MENI MERACKI ”NEK TE IZBACE BAREM TAD CES IMAT DOBAR RAZLOG DA SE MENI OPET VRATIS” mos mislit? ujeo me za dusu ko niko i ja opet dzaba kad nekome nije srce pokvareno kasnije posto se gosodin napeo pitam njegovu seku jel on ok ona mi se govorila gdje je kako je itd i onda se odlucio javit i rec da mu ja i moja mama sihre pravimo pa je zato on takav hha eee zena da mu sihre pravi neko ko je htio umrijet za njeg da mu sihre pravi neko ko je ocigledno bacio 600 dolara u smece radi njegove jebene vize njemu sihre pravi.i ja opet sutim i trpim.i onda kaze nemam kr.haj ok.nazovem ja njega da mu cujem glas i kazem mu fino ako zelis vraticu ti stari pass od fb pa da mozes ulazit on kaze necu nezanima mene vise fb jer ga je bio delete noc prije i ja mu ga vratila i sifru promijenila da ga nemoze opet delete jer imam rodbine po fb i vec bili poceli pricat.haj reko ok kaze on odo spavat reko to mi neces rec ni volim te kaze pusti me bgti mino reci cu to kad budem voljan i spreman EEEEEEEEE OTJERO ME U PM,IZVRIJEDZO ME,IGNORIRO,JA SE BRINULA GDJE JE I JEL OK A ON MENI TAKO I OPET MU KO KOBILA KAZEM DOBRO V…..TAMAN DA KAZEM VOLIM I JA TEBE I ON PREKINU.kasnije pokusam uc na njegov fb da mu vratim staru sifru kad gospodin je cim smo zavrsili mi na tel otiso i promijenio pass i meni nije htio rec koji je mada sam mu znala pass 6 god vec.i eto dragi moji sta da pomislim?da me vara?da nece da dodje ovdje jer mu se neradi?jer je moja majka blizu i nece mu dat da me sekira? da me nevoli vise jer neznam prokleti hljeb sem njimeta skuhat? da mu je svejedno? sta da pomislim? I OPET NAKON SVEG OVOG MOZDA ON MENE NEVOLI I INATI SE ALI ZNAM SVI CETE REC DA SAM BUDALA ALI JBG JOS GA VOLIM MADA NEBI SMJELA NI TREBALA  JBG KAD SNEKIM DJELIS DUSU TESKO JE OKRENUT IM LEDJA NAROCITO AKO IH VOLIS VISE NEGO SEBE I CJELU MLADOST POSVETIS NJIMA…..

Priča je o dvoje mladih …. Jovan iz Beograda i Katarina iz Zagreba….

Katarinin otac je bio ratni heroja, njezina obitelj je živjela pravim kršćanskim životom…
Jovan je bio automehaničar iz Beograda…
Sve je počelo na koncertu Lepe Brene u Zagrebu….
spremila se i otišla je na koncert s najboljom prijateljicom…
naravno probijala se do prvog reda, obožavala je lepu brenu…..a onda je ugledala njega…stojao je tamo i pljeskao…
- ivana, pogledaj onog tamo u kožnoj jakni, predobar je…tko li je on?….rekla sam prijateljici…
dok se ona okrenula, on se već negdje izgubio u toj gužvi….
koncert je završio…otišle su do auta….prvi put neće da upali, drugi treci, nece pa nece…izađem van da pogledam…iako nemam pojma o autu nista osim kako ga voziti…ali morala sam nesto probati..pa necemo ostati ovdje…
- trebaš pomoć? čula sam neki glas….
to je bio on, onaj lik s koncerta….sad sam ga još bolje vidjela…bio je moj muškarac iz snova…
-da, zaista bi mi trebala pomoć..hvala ti….
- nema problema ja sam inače automehaničar, začas ćemo to da rešimo…..hajde probaj sad da ga upališ….
I upalio je….
Hvala ti ej spasio si me..kako da ti se odužim?..upitala sam ga…
- pa dobro bi mi došao prevoz do hotela, pretpostavljam da ideš u tom smeru….
- da naravno, to je najmanje što mogu učiniti za tebe….
u ovim trenutcima poželite da niste vozač, već da sjedite iza i samo ga posmatrate….
….
pa hvala na prevozu, inače ja sam jovan a ti si?
- ja sam katarina…
- katarina, prelepo ime….
-hvala….
nisam željela da samo na tome ostane, ali nisam znala što uraditi da produžimo razgovor….
- reci mi katarina, ako bi želela da sutra odemo na pice, vracam se nazad za beograd pa dok cekam avion…sto kazes?
- naravno, važi…evo ti moj broj….a sutra ću te pokupiti …čekaj me ispred hotela…
…. našli smo se sutra, kroz priču se upoznali…. ostavio je dobar dojam na mene kao osoba, imao je karakter, imao je sve sto sam trazila u muskarcu….steta sto nije odavde, sad ce otici i nikad se vise necemo vidjeti–
- katarina, inače ovo ne govorim svakoj curi koju upoznam ali voleo bih da te još bolje upoznam, svidela si mi se na prvu, mislim da nije sasvim slučajno to što smo se sreli…mislim da tu ima nešto više od toga…znam da možda zvuči ludo ali kao da je bilo suđeno da ti se pokvari auto…rekao je kroz lagan smiješak…
- i ja to isto mislim…inače vjerujem u sudbinu…i čitam astrologiju…heheh….ali kako mislis da se nasatvimo viđati, ti si iz beograda…
- jeste, ali dobio sam posao u zagrebu, nisu auta u pitanju već računala, i to mi dobro ide….neznam sta da ti kazem multitalenat hehe…
- ozbiljno? sad zaista počinjem vjerovati u sudbinu…
…. otišao je, ali se nakon 10 dana vratio, zaposlio se, viđali smo se svakodnevno, išli na razne koncerte, zaista smo imali isti ukus što se tiče glazbe, imali smo i zajedničke interese, bili smo dva različita svijeta, a tako isti…voljeli smo se…naša veza je bila poput filma…točno tako bi se moglo opisati…..budući da smo se upoznali na breninom koncertu, na sljedećem me je i zaprosio……naravno pristala sam, bila sam luda za njim, on je bio lud zamnom….njegovi su znali za našu ljubav, jovan im je sve pričao, i bili su presretni zbog nas, jedva su cekali da me upoznaju…. ja cu svojima tek sada reci, moja neka ” zakletva “..necu im govoriti o svojim vezama dok ne bude pred brak..da izbjegnem zezanje i njihovo moguće miješanje….smatrala sam da to nije dobro za vezu….
- mama tata…( pokazala sam im prsten)…udajem se….
mama je skakala od srece kao zaigrano dijete, tata je inače uvijek bio ozbiljan tako da nisam očekivala neku reakciju poput mamine….
- došao je i taj dan, kćeri….pričaj nam,…kome ću dati svoju mezimicu….
- zove se jovan, beograđanin je, upoznali smo se na jdenom koncertu prije godinu dana….sada zivi u zagrebu i radi….zavoljet cete ga odmah cim ga vidite, neboj se tata u sigurnim sam rukama….
- jovan? srbin? što ti pričaš katarina? ovo je neka šala? prvi april je?
- ne tata nije šala, ozbiljna sam, volimo se…što ima veze što je druge vjere…
- pa ti nisi normalna, ginuo sam za ovu državu, branio naše živote, tvoj život….a tebi to ništa ne znači??? udala bi se za našeg neprijatelja???…ovo nije istina…..molim te reci da se salis, pa makar i ovako grozna sala bila oprostit cu ti…
šutila sam….i plakala….
- slušaj me katarina!!! daj mi taj prsten ( uzeo ga je i bacio)…za njega se nikad neces udati, niti za bilo kojeg drugog srbina….upamti to!! javiš li mu se još jednom…..ja ću ga ubiti! kunem ti se….
- o bože tata što to govoriš, pa nije jovan kriv, tata rat je davno završio…molim te nemoj govoriti takve stvari…plašiš me….
nije više ništa rekao….nisam znala što da radim….ovo nisam očekivala,…zašto nije poput njegovih roditelja? oni su mene prihvatili….zašto on ne može-….što ću sad….ne želim da ga ubije….ali morala sam ga kontaktirati i reci mu sve….i jesam…
isprva je šutio i plakao, ni on nije mogao vjerovati……bog ih je odlučio spojiti, zašto ih čovjek pokušava razdvojiti?…njemu niti u jednom trenutku kao i meni nije palo na pamet spomenuti vjeru,…mi smo gledali istim ocima, istim srcem…..
- ne, katarina ja ovo necu dopustiti, ti ćeš biti moja žena, ja te previše volim i on nas neće rastaviti, idem odmah do njega, razgovarat ćemo, ljudi smo..sve će se riješit vidjet ćeš…..i pošao je k meni doma…
- čekaj jovane, stani, molim te nemoj ici, neznas mog oca, rekao je da ce te ubiti….molim te stani, vec cemo nekako to rijesit, dok se smiri…
jovan nije slušao, bio je uvjeren da ce to rijesiti s njezinim ocem, nije mogao vjerovati da postoji covjek koji će staviti zastavu ispred ljubavi….
…
dosao je, i otac mu je otvorio vrata…
Dobar večer gospodine, ja sam jovan, katarinin verenik, zeleo bi razgovarati sa vama o mom braku s katarinom….
- usudio si mi se doci na vrata? ha?brak? ti nisi normalan…..ubicu te kunem ti se ako mi se ne maknes s ociju….
tata smiri se molim te, razgovaraj s njime,…jovane mozda ipak bolje da odes razgovarat cete drugi put….molim vas,,,,:’((
- ne katarina sada cemo to da resimo, sad ili nikad….
posvađali su se, tata je uzeo nož i krenuo na njega…ja sam iskočila pred jovana…
- bože što sam uradio? katarina kćeri? reci nešto……
- brzo, stavimo je u kola idemo u bolnicu-reče jovan…
brzo su stigli, izgubila sam mnogo krvi….
- trebat ce joj hitno krv, molim roditelje i ostale clanove obitelji da se testiraju na kompatibilnost…..
- da da odmah, doktore uzmite mi svu krv, samo je spasite-rekao je otac….
ona ima rijetku krvnu grupu…ničija krv od vas nije odgovarala….
- bože što ćemo sad, ubio sam vlastitu kćer, što sam to napravio, kakav sam ja to čovjek….jecao je tata….
- pogledajte moju krv doktore, nemamo sta izgubiti….rekao je jovan….
- tata ga je gledao u šoku, nije ništa rekao…
nakon pola sata se doktor vratio….
i? doktore? što će biti s mojom kćeri?
- dali smo joj krv….jovanova je bila kompatibilna…bice dobro…ona jos spava, moze je sam ejdna osoba vidjeti….rekao je doktor…
moj otac je otišao do sobe, ispred vrata je bio jovan….
- jovane, ja…neznam sto da ti kazem….hvala sto si mi spasio kcer….žao mi je što se sve to dogodilo, trebao sam prošlost ostaviti iza sebe, zakopanu duboko ispod zemlje….neznam sto bi bilo da mi je kcer umrla…
- najvažnije je da je katarina sada dobro, uđite k njoj….ja vam nemam sto oprostiti….dao bih i zivot za nju…
…
tata je prihvatio našu ljubav, šteta što se prvo sve ovo moralo dogoditi da bi on shvatio da je ljubav jača od svega, i da će pobijediti na kraju bez obzira na vjeru, boju kože i sl…sudbina nas je odabrala da pomirimo dva svijeta—dvije zastave su postale jedna…..zastava boje ljubavi….

Već pola sata sedim nad praznim listom papira, igrajući se olovkom u ruci. Belina papira opija i budi u meni neobjašnjiv poriv za pisanjem, ali nikako da počnem svoju ispovest. Umesto da se saberem i složim misli u celinu koja bi bila razumljiva svakom čitaocu, ja kao dete pred pismeni zadatak nervozno držim olovku i njome kuckam po kolenu. Kao da će mi ti ritmični udarci nešto pomoći. Nije da nemam inspiraciju, naprotiv imam. Možda čak i više nego što bi trebalo, misli i reči naviru sa svih strana ali nekim čudnim, sumanutim redosledom.

Nikada nisam bila tip osobe koja pokazuje svoja osećanja, plač sam smatrala slabošću i nekakvim sramnim činom, ponekad sam se čak osećala kao muškarac zarobljen u telu žene, a onda je u moj život ušao Saša.

Posle raskida sa dugogodišnjim dečkom pobegla sam u Istanbul. Ne zato što je bio napadan ili ne daj Bože nasilan, jednostavno nisam mogla da se svakodnevno suočavam sa pogledima prepunim prekora. Koliko god da me je do tada voleo, sada se ljubav lagano pretvarala u mržnju. U ostalom odakle mu uopšte ideja da želim da se udam. Nikada nismo razgovarali o tome, smatrala sam da ima vremena za sve, pa i za udaju. A on je prepun samopouzdanja jedne julske večeri pao na kolena i postavio mi to jedino pitanje na koje sam uvek imala spreman odgovor, NE.

Umesto da sam kao i sve potencijalne udavače bila polaskana i ushićena, preplavio me je neverovatan osećaj besa. Nikada do tada nisam bila toliko ljuta na nekoga. Imala sam osećaj da želi da upravlja mojim životom. Kasnije sam shvatila da on nije bio osoba za mene. Sve u svemu, ne mogavši više da trpim savete raznih dušebrižnika, jer Bože moj kako sam se usudila da odbijem tako lepog, uspešnog i pametnog dečka, i još gore kako sam se drznula da sama upravljam svojim životom. Odlučila sam da što pre spakujem kofere i pobegnem u svet orijenta.

Istanbul sam oduvek smatrala magičnim, na svakom ćošku se moglo videti preplitanje modernog sa orijentalnim. Različite kulture su samo još više doprinele lepoti ovog grada.

Bilo je prosto božanstveno posmatrati sve te ljude kako se u kolonama kreću gradom laganim koracima kao da nigde ne žure. Bila sam opijena i očarana svim istorijskim spomenicima i građevinama, ali pored toga na mene su veliki utisak ostavili turski vozači. Da li je svetlo na semaforu crveno ili zeleno nije ih zanimalo. Vozili su kuda su i kako hteli, ali onog momenta kada pešak stane na kolovoz pokušavajući da pređe ulicu svi bi stali. U Beogradu neki ne staju ni kada pokušaš da pređeš ulicu na pešačkom. U jedno sam bila više nego sigurna, kada se vratim u Beograd više se nikada neću žaliti na gužvu.

Mirno sam čekala u redu, ne bih li kupila ulaznicu za Top kapi palatu, kada mi se na odličnom engleskom jeziku obratio muški glas. Bez i malo srama pita da li bih mu kupila kartu, jer on ne može da čeka toliki red. Okrenula sam se sa spremnim odsečnim ne, a onda kao da me munja pogodila. Predamnom je stajao mladić tako lep kao da ga je sam Bog ili Alah poslao na zemlju. Zbunjena lagano sam klimnula glavom u znak odobravanja, uzela novac i dalje ne tremice gledajući tu lepotu koja nepomično stoji ispred mene, kada se odjednom naglo sagnuo gunđajući da čistom srpskom jeziku i počeo da sakuplja delove telefona po podu koji se čim je dotakao zemlju raspao u deliće. Koliko sam se samo smejala, gledao me je zbunjeno i dalje ne shvatajući da sam ga razumela svaku reč koju je izgovorio.

Nakon petnaest minuta čekanja u redu konačno sam nam kupila karte. Pružila sam mu kartu, i nikad ponosnije na svom maternjem jeziku nisam izgovorila reč izvoli. Nemo je gledao u mene menjajući boje od svetlo crvene do purpurne. Kasnije smo se zajedno smejali, i uvek sa radošću prepričavali taj događaj. Saznala sam da se zove Saša i da je u Istanbulu poslovno. Obišli smo sve znamenitosti Istanbula, čak smo jedno popodne otišli na ručak u palatu koja nas je spojila. Restoran je bio savršen, pogled na Bosfor čaroban, a da vam ne pričam koliko je sve to koštalo. Kao da nas je sam Sulejman služio sa svojom svitom. Proveli smo predivnih mesec dana zajedno, daleko od Srbije, Beograda i svega onoga što je činilo našu svakodnevnicu.

I tako na samom početku svoje ispovesti rekoh kako sedim nad praznim listom papira, koji sam evo skoro popunila.

A zašto bi iko pored svih modernih tehnologija i dalje pisao na papiru? Tajna je u tome što mi je laptop zajedno sa ostalim stvarima spakovan u bagažu aviona. Letim na medeni mesec.

Da udala sam se, velika protivnica braka pre tri dana rekla je DA.

A sada moram da završim, uskoro slećemo u Istanbul, grad u kome je sve počelo.

PS: Pogodite sa kim…

Bilo je to ovako, 01.09.2010 krenula sam u srednju školu i bila sam zaljubljena u jednog dečka koji je išao sa mnom u osnovnu školu, a prvi dan srednje škole bio je nekako sav smoren bilo je naoblačno a ni ja nisam bila baš dobre volje. Kada smo ušli u učionicu razredni starešina se predstavio, i onda smo krenli mi kada je on progovorio nekim čudnim glasom, glas koji pre nikada pre nisam čula odmah sam se okrenula i pogledala i videla njegove prelepe zelene oči, koje su svetlucale, tada ime još nisam zapamtila nisam ga ni čula šta je rekao odma sam se zaljubila. Drugi dan srednje škole sam saznala kako se zove na nekom spisku koji je profesorica pustila i pročitala sam Milan (prezime neću odkrivati). Znala sam da sam se zaljubila i ako pre baš i nisam verovala u tu ljubav na prvi pogled mislila sam da je to samo besmislica ali kada sam osetila na svojoj koži bilo je nekako neobično.

Pokušavala sam da mu priđem ali nekako nisam uspela možda zato što mi je bilo sve novo a i svi smo bili ne poznati, i tako su išle godine moje zaljubljenosti. On nikako nije hteo da obrati pažnju na mene ni bilo šta slično, a ja ko i svaka zaljubljena budala blenula sam u njega sve vreme, možda ga je to nerviralo a meni je to bilo dovoljno samo da ga vidim i sve je u redu, on naravno nikada mene nije pogledao dok sam bukvalno piljila u njega možda po koji put a da nisam primetila, a nikada sa mnom nije ni pričao a ja sam počela da ga volim. Počela sam da mislim na njega, mislila sam na njega svaki dan, svaki sat, minutu, sekundu čak i stotinku mislila sam na njega sve vreme, a to ništa nije pomoglo svi su znali da sam zaljubljena u njega, svi su se šalili sa mnom ne želim da psujem ali mislim da znate o čemu pričam, svi su znali profesori deca u celoj školi čak i njegova sestra, čak i on je znao. A ja sam ćutala mislila sam da to nije ništa i tako prošle su dve ipo godine i ja sam priznala moju ljubav preko poruke ali se nisam potpisala, znam da je znao da sam to ja ali ipak ništa nije preduzeo, čak sam mu napisala i pesmu koju nije želeo da čuje stvarno ne znam zašto, ali nije spominjalo njegovo ime ni bilo šta. Kada sam htela da tu pesmu dam njegovom najboljem drugu, jer on taj dan nije bio u školi zato što sam rekla da sam napisala pesmu koja je kući. Njegov drug je rekao da rešimo to sami… I tako bilo je ne bitnih stvari tu a meni je bilo najvažnije da on bude srećan kada god bi videla njega nasmejanog i meni bi  bio osmeh na lice šta god da se dešavalo. Uvek sam bila nasmejana možda zato što mi je bilo dovoljno da ga gledam samo…

I tako došao je taj dan mature kada sam htela da mu kažem u lice šta mislim ali on nije hteo gurnuo je druga i tog. 14.06.2013 sam ga poslednji put videla nismo raščistili stvari ni bilo šta slično. Ali i dalje mislim na njega kada sam krenula na fakultet u oktobru mislila sam na njega sve do 14.10.2013 kada se desio moj prvi poljubac koji nisam planirala niti bilo šta slično tada prvi put nakon tri godine, nisam mislila na njega ali kada nekoga ludo voliš ne možeš a da ne misliš na njega i ko za inat sam pomislila na njega, mislila sam kako nisam pomislila na njega čitavih 10 sekundi. A kada sam opet porobala da se poljubim sa njim (čije ime neću da pominjem) nisam mogla jer sam mislila na Milana. I tako živela sam u domu i mislila sam da mi se sviđa neki momak ali mi se on ipak nije sviđao zato što sam previše mislila na Milana, i da došao je opet taj trenutak kada sam htela da se vidim sa tim dečkom sa kojim sam se ljubila prvi put. Naravdo da sam se opet poljubila sa njim ali sam i dalje mislila na Milana i odustala od svega toga to je bilo 17.11.2013. odustala sam od toga i rekla sam sebi da se neću ljubiti ni sa kim ko mi se makar ne sviđa. Možda je to greška možda bi tako zaboravila i na Milana ali jednostavno nisam mogla bilo šta da uradim ali takva je sudbina kako se kaže ko zna zašto je to dobro.

I tako prošlo je godinu dana od kako se nismo ni videli ni čuli ali nema veze ja ludača i dalje posle svega mislm na njega, možda je to prava ljubav ponekada pomislim kako će biti kada ostarimo da smo mogli sve ali smo to jednostavno izbegli i da je sada kasno, a možda i ne bude možda se napokon spojimo i kažemo jedno drugom sve nikada se ne zna, naš život je pun tajni i ko zna kuda one vode i kakve sudbine nas čekaju, ali jedino što bi iskreno volela jeste da on bude srećan bilo sa kim samo da ima osmeh na lice jer mu on najlepše stoji. Tako kupila sam malo srce koje sam rekla da ću mu pokloniti kad ga sretnem nosim ga na sva velika okupljanja na kojima bi mogla da ga sretnem, naravno ne nosim ga sa sobom dok sedim na ulici sa drugaricama, jer on nije iz mog mesta i ne verujem da bi mogla da ga sretnem na takvom mestu ali nikada se ne zna i ako ga sretnem a to srce ne bude sa mnom nema veze srešćemo se opet, takva nam je sudbina zapisana. Pismo sam takođe htela da mu napišem ali nekako nije ni vreme ni mesto što se kaže za to posle toliko vremena možda me je zaboravio, ali baš se pitam da li pomisli na mene bar jednom dnevno ako ja na njega mislim uvek sa njim se budim i odlazim u krevet. Pismo koje bi mu poslala ne bi bilo od nikakvog značaja a možda bi i bilo ali ja više nemam snage da bilo šta pokušavam sve sam pokušala što je moguće ali ništa nije upalilo možda je sada na njega red da uradi nešto ako tako oseti, ja jednostavno ne mogu nemam snage da pokušavam. Sudbina neka umeša prste u sve to… toliko od mene za sada ako se nešto desi napisaću možda ova priča ima srećan kraj.

Volela bih da ti Milane vidiš ovo ili bilo ko ko poznaje Milana pitajte ga da li ima jednu osbu koja ga je volela i piljila u njega dok su išli u srednju školu.

Koliko mi je samo puta došlo da kažem:Dođavola,odustajem,premlada sam ja za ovo.Dosta je vremena prošlo od kada sam ga poslednji put videla.I izgleda da mi je sve izbledelo.Više ni ne mislim na njega.Ma koga ja to zavaravam.Naučila sam ja to vrlo dobro,da sakrivam šta osećam i da se sama borim sa problemima.Preko dana je sve uredu,zavisi od toga šta se desi,ali onda dođe noć,tada mi se sve nakupi.Znate šta najviše boli?Kada se pravite da vas ne boli uopšte.I davno je prošlo sve to,lakše mi je sada.Mnogo me je povredio.Mada,i ja sam kriva.Ponos i inat nam ništa nisu dozvolili.A sada mi je najteže da verujem ponovo.Uvek naiđe neko novi,u to budite sigurni,ali šta kada hoćete da budete srećni,ali ne znate kako?I na kraju mi dođe da prestanem da se borim za njega,i da konačno zavolim novog,koji to više zaslužuje.Ali problem je u tome što sam naučila da bežim od onog što osećam.Toliko se problema vrti u mojoj glavi u poslednje vreme.Zašto je svemu došlo kraj?Zašto?I tada sam shvatila,sve se dešava samo jednom u životu,kako kažu.Svaki kraj je novi početak.Ni ne mogu da dozvolim sebi da doživim nešto lepo ako se stalno sećam prošlosti.I svakome treba zaljubljenost,ta sreći,leptirići u stomaku…analiziranje jednog njegovog pogleda ili osmeha,pa je ono što se vama desi za par minuta jeste veće nego što će se ikada ikome desiti.To mi treba.I ne samo meni,svima nama.

Moj najveći strah je da te izgubim. Srce se buni kad samo pomislim da te više neću videti. Svaki momenat bez tebe je večnost i svaki je ispunjen tobom. Moj si princ iako savršen nisi. Moj je ritual maštanje o tebi, moje su misli serija u 22o epizoda, a ti si glavni dobrica i zloća, voliš me i ne voliš, grliš me i ignorišeš. Ne znam da se borim protiv tebe, jer ti si droga koja me uništava, a bez koje nemogu. Zarobio si me u svoj svet u kome se batrgam po blatu bez vazduha i pustiš plimu kad se smiluješ. Nemoćna sam, konfuzna i sebi i drugima. Besna kad nisi tu, jer sam te gladna. Ma samo da si tu, da znam da si tu. Da dišeš moj prinče. I nemogu, a htela bih još samo danas da te ne volim. Još samo danas da te ne gledam u oči i ne čujem glas. I što više neću, što se više opirem, ti si mi bliži. I kad god ti iz očiju sevaju munje, to mi remeti san. I ja proživljavam tvoje muke i brige. Na moja nejaka pleća pada teret koji nosim posrćući. A neznam ni šta planira nebo, hoću li se oporaviti ? Hoće li duša naći mir ili će me ovaj strah večno pratiti ? Rekli bi ljudi, da ako nekog voliš, nije bitno gde je taj neko, ali ti si uvek tu i kada nisi tu. Moja noćna mora, moj najlepši san. I kao da te se nisam nagledala dovoljno, kao da mi maštanja postaju življa. Prizivam te svojom željom, jer ti si moje uzbuđenje. Želim da znam sve o tebi, a sve što saznam stidljivo prihvatim. I tvoja nežnost i tvoja grubost moje su osobine. Ti, kada hodaš ostavljaš trag svetlosti i trag parfema, da me prati tokom čitavog dana. Da te ne zaboravim. Potpisao si moje dane svojim uzdahom, a moju fantaziju pokrećeš osmehom. Ništa ti nije ravno i ništa se ne da uporediti. Ti si oaza u pustinji mog života, jer šta sam ja bez tebe, fatamorgano mog bunila. Šta sam ja, ako nisam tvoja senka, tvoj odraz u ogledalu. I iznova me osvajaš i ostavljaš da žudim.

Is je devojka koja je veoma lepa i pametna ali odkad su joj se roditelji razveli postala je povucena, ni sa kim nije pricala. Nije imala drugarice niti drugove sama je izlazila u grad i dugo ostajala cak se vracala ujutru. Imala je stariju sestru koja je uvek bila najbolja najpopularnija ali je cesto menjala momke. Imala je i mladjeg brata koji joj je bio jedina podrska iz daleka. Sa njenih petnaest godina jos uvek nije okusila ljubav za razliku od njene sedamnaestogodisnje sestre.
Proslo je neko vreme i Is se pomirila sa sudbinom pocela je da uci i postepeno upala u drustvo popularnih. Pocela je svoju karijeru kao devojka za koju niko ne sme nirec da kaze. Momci su je voleli ali ona ni pred kim nije popustala uvek je bila cvrsta i devojka koju je bilo tesko osvojiti. Jednog dana ona se zaljubila u Nou predivnog decka iz razreda ali on je imao devojku. Vremenom se i ona njemu dopala i poceli su da izlaze i da se druze. On joj je jednom prilikom priznao da je voli ali tada je bilo prekasno. Tog dana je bila zurka u skoli ali bez profesora i bilo je i alkohola i cigareta ali najgore od svega je bila tradicija da neko ko zeli da se druzi sa popularnima da mora nagao da udje u ledenu reku. Jedna devojka je krenula i usla u vodu. Is je tada kroz suza te devojke shvatila da ne zeli da bude takva ida je drugacija od njih. Ona je je tada Noi rekla da ne zelintu ljubav da se promenila ali on je nije slusao zeleo je da je poljubi ali ona se odmakla. Nastavili su da se vidjaju neko vreme sve dok ga nije videla kako ljubi drugu devojku. Tada je bez reci otisla i vise nije zelela da ga vidi. U zuzama je isla po centru grada dok je sneg padao i kvasio joj bledo lice. Ne primetivsi udarila je u nekoh i umalo nije pala kada su je cvrste ruke podigle i drzale tik iznad zemlje. To je bio predivan decko plavih ociju i plave kose. Gledao ju je sa toliko neznoscu i lagano uspravio je. Cula je dozivanje svoje najbolje drugarice Lane – Is hajde cekam te deset minuta. – Is se okrenula i bez ikakvih reci otrcala kod svoje drugarice usla u auto i pocele su razgovor – Gde si ti do sada cekamo te citavu vecnost. – Udarila sam u nekog a gde je tvoja mama?- Otisla je da saceka mog rodjaka odnosno brata od tetke a evo ih dolaze.-

Is nije mogla da veruje to je bio on decko sa kojim se sudarila. Tako predivan i divne gradje a i karaktera . Usli su u auto a decko se obratio Lani- Hej sta ima nisi se nimalo promenila. – Hvala a ovo je Is moja najbolja drugarica pa mogu reci sestra. – Nasmejao se najlepsim osmehom na svetu – Ti si ona od malopre koja je udatila u mene a ja te pridrzao da ne padnes a ti se nidi ni izvinila. – uzvratila je osmeh – Zao mi je nisam znala sta mi je. – Lana se ubacila- Povredio ju je decko koga je mnogo volela i sada je tuzna… – Nemoj da places zbog kretena on ne zna sta propusta. Ti si devojka koju bi svaki muskarac pozeleo. – to su bile najlepse reci koje je ikada cula.

Proslo je dosta vremena i dosao prvi decembar tada su izlazili zajedno Is i Leon ( decko sa kojim se sudarila on je bio 2 godine stariji od nje) i u gradu zajedno su setali i on joj je prisao blizu i tiho joj sapnuo da je zaljubljen u nju a zatim glasno rekao da je voli. Ona mu je uzvratila i oni su se poljubili i tada je poceo sneg da pada.

Proslo je neko vreme i oni su izlazili i dosla je nova godina 31. Decembar. Spramali su se za zurku i kasnije otisli na nju. Bila je u kaficu pored reke i bilo im je lepo. Leon je kupio ogrlicu sa njegovim i imenom od Is i to ce joj dati tacno u ponoc. Prolazilo je vreme svi su igrali i zabavljali se i pili a Is je uzivsla u zagrljaju Leona i tako je dosla ponoc svi du izasli napolje da gledaju vatromete i Leon je stavio lance Is oko vrata. Kad ofjednom ga neko snazno udari. On se okrenuo i to je bio Noa udario ga je ponovo i Leon je pao na mostu. Medjutim most nije bio ogradjen jer se nesto gradilo na njemu i Is je pritrcala da pomogne Leonu kada je dobila snazan udarac u stomak zateturala se i pala sa mosta. Osecala je hladnocu. Leon je odmah skocio i izvukao je iz vode. Nazvali su hitnu pomoc i ona je bila spasena a ljubav izmedju njih je samo rasla jos vise.

Doslo je leto i Is je imala najlepsi period zivota za skoro godinu dana. Jefnog dana uputila se Leonu da zajedno odu na bazen kad ga je zatekla kako se ljubi sa njenom sestrom i kako je vata i ko zna sta su sve radili tada. Ona se uputila mostu a kojeg je pala. Sela je i posmatrala vodu. Do njd je dosao i seo Noa sa recima da je sve pogresno razumela i da je on u stvari bio njegov brat blizanavc i da je sve pogresno razumela. Ona je samo bez reci ustala skocila sa mosta i pala u plitkom delu i tako se oprostila sa Leonom svojom najvecoom ljubavi Noom svojom prvom ljjbavi sa detinjstvom i sa zivotom.

Bilo je nedelja,nisam imala nikakvih obaveza pa,sam izasla sa Vojdanom na kafu.Vojdan je bio moja prvi decko,nadam se kasnije i muz.

Uvjek je bio nasmejan i pozitivan,ali danas je bio jako cudan,ali mislia sam da ce proci.Konecno je dosao i dan da krenem u Beograd,na fakultet.Vojdan i moja seka su bili jako cudni i nekako tuzni ali,mislila sam da cu im faliti i toj je bilo to.Otisla sam,smestila sam se u predivan stan sa josh dve drugarice iz srednje.Prosao je celi semestar,ni trag ni glas od Vojdana i moje porodice,mislila sam da su me zaboravile.

Kad sam se vratila kuci i rekla im da sam tokom semestra bila najbolji djak,nisu se obradovali,otisla sam ranije u Beogradu,jos uvek nisam mogla svatiti sta se dogodilo.Na fakultetu sam upoznala predivnih ljudi,izlazili smo,ali mi je falilo moje rodno mesto.Kako je sve bilo lakse kad smo ja i sestra bile maleni,nekako sretni smo bile i zadovoljni zivotom.Godinu sam iscistila jako rano i sam se veselila sto cu otici kuci ranije.

Nikom nisam rekla da dolazim ranije,htela sam da gi obradujem.Kad sam otisla kuci imala sam sta i videti,Vojdan i Milica grle se i ljube u krevetu.Nisam mogla verovati,kako je mogla to uciniti,nisam znala sta cu sa sobom.Samo sam pocela plakati i derati se na njih,kako su mi bili odvratni.Htela sam otici sto dalje od njih,usla sam u automobil i otisla daleko.Celu noc sam plakala,nisam znala gde otici i sta uraditi.Nakon par dana vratila sam se u Beograd,u gradu nisam se vracala celo leto.Kad sam se vratila imala sam sta i videti,svi su bili tako srecni bez mene,nisam mogla verovati sopstvenim ocima Milica je bila trudna.Nosila je Vojdanovo dete!!Imale su namere i vencati se.Pitala sam je kako je mogla,a njega sam samo udarila da oseti malo boli sta je meni to ucinio.Tada,sam spakovala svoje stvari i vratila se u Beograd.Zavrsila sam fakultet u roku,nakon toga magistratura,pocela sam opet verovati ljudima.Nakon 6 godina nemile situacije,konecno sam bila spremna za novu ljubav.Dok vam ovo pisem ja sam sretno udata zena i majka,jedno dete imam,a drugu ocekujeme.Vojdana i Milicu nisam videla od tada.Cula sam da imaju dvoje dece i da su srecni.Bog im je mozda oprostio, ja im ne mogu!!

Jutarnje sunce. Voliš njegove nežne zrake koji se promaljaju kroz prozor. Izvlače te iz toplog kreveta, nose neku energiju i mame u novi dan. Daju nadu. Navuku ti osmeh na lice. Pomisliš da će ceo dan biti kao i njegov početak. Kreneš hrabro. I dok trepneš, oni se promene. Počnu da pale i peku. Dobiješ glavobolju i vrtoglavicu. Unervoziš se i samo želiš negde da pobegneš. Tražiš sklonište. Kad pomisliš ’sunce, dosta mi te je!’, ono izvuče svoje čarobne štapiće i najmagičnijim bojama išara horizont, završi trijumfalno i u trenutku najveće opijenosti, na vrhuncu svoje slave, nestane. Ostavi te bez reči u očajanju i iščekivanju novog jutra. I proklinješ mesec koji je tu cele noći, nekad strašan i sablasan, a nekad uplašen i jedva primetan. Samo želiš da nestane i da se vrati tvoje voljeno sunce. A mesec… on je tu i kad ga ne vidiš. Ujutru, dok se prvi zraci sunca rađaju, uporno se sa njima bori za svoje mesto na horizontu. I dok sunce zalazi, u svom najjačem sjaju, mesec je i tad tu, opet negde u senci. Neće te izneveriti ili napustiti. Često mu u noćima društvo prave zvezde. Ni one mu svojim sjajem ne dopuštaju da suvereno dominira noćnim nebom. Ali će on i dalje biti tu. Uprkos onim kraterima koji mu nekad daju izgled slabašnog i modrog umornog putnika, nikada neće odustati. I ako mu daš šansu, ako u njega veruješ, jedne čarobne noći zablistaće i zaseniće sve najsjajnije zvezde! Pokazaće ti ono najbolje što ima i što jeste. Samo ako mu daš vremena…

Nemoj. Nemoj to od mene da tražiš. Ne očekuj da budem tvoje sunce. Ni tvoja najjasnija zvezda. Ja to ne umem. Ne znam da se maskiram i da menjam lica. Ne umem da te zavedem, pa povredim, da te pustim da čekaš i patiš, i ponovo bacam na tebe svoje čini. Nisam to ja. Samo mi dozvoli, daj priliku… pusti me da budem tvoj mesec.

Ne, nikako nije bio “moj tip”… Imao je puno mana.

Oženjen, perfekcionista, radoholičar koji hoće sve. A ja? Udata, pomalo drugačija, sanjalica sa jasno definisanim prioritetima… Totalno suprotni. Zasmejavao me je, pričao je…. O kako je pričao – ponekad više i od mene. Nikad nam nije bilo dosadno dok smo vodili duge razgovore. Dobar – da, jeste, uvek je bio dobar a tako čudan… Prvi dogovor za viđanje doneo mi je nemir i “leptiriće u stomaku”. Prvi poljubac onog predposlednjeg dana jula me je “kupio”. Toliko stvari sam prećutala… On je mogao mene zvati i poslati poruku kad god je želeo ili mogao, ja sam morala da čekam kad on može… Mogla sam uvek odvojiti vreme za njega, a čekala sam da on može da odvoji tih ukradenih sat-dva za mene… Videlo se da mi je stalo, da sam se promenila da imam jake emocije za njega… Govorio je da je to njemu samo fizički… Promena, strast, hemija, šta god… Emocije? Nisu postojale u njegovom rečniku… Trajalo je to tako deset meseci, onda sam pukla prvi put. Mogu i sad da vidim tu sliku. Njega, kako sedi kod mene, na fotelji i igra se sa tabletom samo par minuta nakon što mi je po ko zna koji put pokazao dokle ta strast može ići. Ćutao je, a ja sam sedela i gledala ga i bolelo je do ludila… Suze su same potekle, izvadila sam karticu iz telefona i spustila na njegov telefon. Podigao je pogled. Tišina.

“Evo, vraćam ti karticu, idi, vrati se njoj… Ne ide više ovako….” Plakala sam.

Ustao je. Šta bi? Jesu li mu upravo usne zadrhtale ili mi se pričinilo? Ne, nije mi se pričinilo… Morao je i glas da pročisti… Ali otišao je. Ostavio mi je pet dana pakla i tišine… Ni jedna bol ne boli toliko, kao ova, kada voliš, a nije ti uzvraćeno… Imala sam osmeh za muža, decu, kolege, prijatelje, a svaki momenat samoće i tišine bio je momenat za njega. Kiša je lila danima. Prijalo mi je. Kisnula sam, patila, plakala, pa onda iz početka. Silazila sam dve stanice dalje od kuće iz autobusa, da bi malo samo šetala i slušala muziku i još malo patila… Peti dan. Na prvu sirenu iz auta nisam reagovala, na drugu jesam…. Prišla sam, otvorila vrata, gledala ga… Pričao je. Sedela sam u autu i slušala. Ćutala sam, ćutala sam kao retko kad… Prolazili su mi delovi rečenica kroz misli… “Ne mogu ovako….. Slagao sam te…. Stalo mi je do tebe….. Ovih dana sam stalno mislio na tebe, nisi mi izlazila iz glave…. Brinuo sam….. Tražio sam te”

I vratio me je…. Bila sam srećna na početku, vodili smo iskrenije razgovore, kao da se trudio malo više… Ali promenio se… Postalo je suvoparno, površno, razgovori su se proredili… Otišao je na more sa njom… Jedan moj kolega mi je zaokupio vreme i pažnju…. Mesec dana je bio tu za mene. Sačekivao ujutru za posao uz kafu, uveče odvajao vreme za pivo sa mnom… Imala sam opet osmeh… Bledeo je u mom srcu i mojoj duši al opet bio je tako duboko tamo da ga niko nije mogao zameniti… Vratio se, zvao je…. Rekla sam mu tada sve…. Zvučala sam mu drugačije… “Imam nekoga… Eto, govorio si mi da nađem nekog drugog, da te nekad opterećujem, da se svet ne vrti oko tebe, i da hoćeš da se “odljubim” pa, evo, radim na tome….” Čula sam, osetila sam – svet mu se srušio…. Počeo je da dolazi svaki dan, zvao, slao poruke…. Našla sam se u procepu između dve vatre i nisam znala ni šta da uradim ni kako…. Setih se dela iz “Gospodara prstenova…. Njih nekolicina kreće u borbu sa nebrojano nadmoćnijim neprijateljem, patuljak: “Male šanse za uspeh, sigurna smrt, šta čekamo?” E tako sam i ja uradila… Povratak njemu – sigurna propast. Ostati uz nekog drugog – osmeh i mir. Pa propast naravno…

Dva meseca idile, ipak da li? Sve je podredio meni, priznao da me voli, imao emocije, onaj ludi, zaljubljeni pogled, imao vremena, pažnje, ljubavi, strasti, svega… Nije mogla takva promena kod njega proći neopaženo… Ona je primetila i iskonstruisala u svojoj glavi svoju verziju…. On se našao u procepu, on se promenio…. Ne kažem, imao je stvarno debele razloge i gomilu problema. Bila sam tu. Uvek sam bila….

Nakon svega…… Ni milion ovih “tri tačkica” mi ne može pomoći….

Voli me, pomalo. Guši ga sve, opterećuje. Čekam tih pola sata jednom nedeljno ako i toliko…. Mislim stalno na njega, pričam sa njime kad god mogu. Ubijam sebe. Moja vedrina, pozitivnost, moj osmeh i vreme za sve  i svakoga otišli su negde gde ih ne mogu više pronaći, verovatno onda kada je i on počeo da “odlazi” a još je tu…

Postoji li negde skala za jadnice poput mene da utvrdim tačno koliko sam nisko pala u tom čekanju poziva i čekanju njega i u davanju “još malo vremena” pa da mogu da vidim, da li postoji uopšte na toj skali neko ko je iznad mene? Na toj skali jadne i bedne ljubavnice i nije neki uspeh ako i postoji neko ko je iznad…. Ipak, van te skale na kojoj se mogu visoko popeti, ja sam davno dotakla dno.