”Moj zivot je dosadan”, pomisli Marko. Svaki dan mu je isti, kasno ustaje, kasno leže, ne izlazi, ne dobija poruke. Nakon što je zima prošla Marko je odlučio da ustaje ranije. ”Uh..super ustao sam pre 2pm, ah kako lepo vreme”. “Mama idem napolje!”. ”Ok, sine čuvaj se”, reče Jovana. I tako je on šetao ulicom sve dok nije video devojku kako sedi sama u parku, pomislio je da je čekala nekog , pa je otišao do prodavnice da kupi namirnice.

- “Mama, stigao sam”
- “Ostavi to na stolu”
- “Oke mama, odoh da učim”

I tako je Marko ceo dan proveo učeći za ispit. Sledećeg jutra kada je išao do prodavnice, opet je video tu devojku. Svidela mu se, pa je nastavio da je gleda par minuta, nakon toga devojka je verovatno slučajno pogledala u tom smeru i on se postideo i okrenuo je glavu. Taj dan je bio poseban za njega zato što je kupio novu igricu koju je želeo da proba.

Sledeceg jutra je opet zapazio tu devojku i pitao se zašto je ona stalno tu,popodne je pogledao kroz prozor i ona je sedela i gledala u telefon. “Ne, ne čeka ona nikog, samo sedi tu” uoči Marko. Nakon toga je sišao niz stepenice i otišao u park da posmatra tu devojku.  Bila je lepa, imala je dugu smeđu kosu, smeđe oči, nosila je naočare, mada izgledala je malo tužno. Zbog toga je Marko pomislio da je njegovo posmatranje uznemirava i zatim je otišao kući uveče. Mesec dana nakon što se to desilo, kada je padala kiša, Marko je izašao napolje ali nije video devojku pa je seo na klupu opušteno. “Volim kišu” reče Marko radosno. ”I ja je volim” reče devojka i zagrli ga sa leđa”, a ti si mi se oduvek sviđao, nego nisam smela da ti kažem.” “Um..Kako se zoves?” “Kaća ,ti?” “Marko drago mi je” ” I meni je” …Nakon toga ga Kaća upita “Da li se ja tebi svidjam?” “Da,naravno” reče Marko i poljubi je. Nakon toga su odlučili da žive zajedno kod nje.

-Ljubav čine male stvari

Završavala sam vanredno četvrtu godinu srednje škole i kako bih mogla da platim ispite i imam za džeprac, zaposlila sam se privremeno u agenciji za održavanje stambene zgrade u najelitnijem delu grada. Sasvim slučajno, došla sam na mesto mamine koleginice koja je zbog povrede morala da napusti posao. Mama je takođe bila tu privremeno, dok ne nađe nešto bolje jer joj je bivša firma za proizvodnju garderobe gde je radila bila na rubu propasti. Nisam se stidela ni jednog pristojnog posla, uvek nasmejana i podignute glave završavala sam sve svoje obaveze i izlazila u susret stanarima zbog čega sam većini postala draga. Uglavnom su bili porodični ljudi, divni, koji me iako sam bila mnogo “ispod njihovog nivoa” nikada nisu gledali sažaljivo ili me potcenjivali. Ima par izuzetaka ali meni je bilo najbitnije da svoj deo posla odradim kako treba, savesno i pošteno, znala sam šta je moj cilj i težila ka njemu, sa svima sam bila srdačna i prijatna pa je i one najveće snobove bilo sramota da prođu bez pozdrava. Prava Pepeljuga koja se nije uklapala u kalup žena koje uglavnom rade taj posao. Uvek sređena, čista, uredna, u običnoj ali pristojnoj garderobi, nalakiranih noktiju i diskretno našminkana, plavih očiju i crne kose pokupljene u neobaveznu punđu, prćastog nosića i malenog cirkona na njemu, bila sam predmet čuđenja, mislim da su se svi pitali zašto nisam na nekom boljem mestu. Zato što mi nijedan posao ne predstavlja poniženje, zato što sam želela da vidim kako je pomučiti se i doći do svog cilja sama, zato što su mi važniji dobri ljudi oko mene, kolege uvek spremne na šalu, nova iskustva i doživljaji svakog dana, od novca i bilo čega drugog. Sve moje predrasude bile su razbijene, ljudi koji imaju “od ptice mleko” i najpoznatiji su kod nas, drže svoje firme i imaju lične vozače automobila i džipova u koje ja ne bih umela ni da se popnem, zapravo su tako obični,prirodni i uglavnom, i pored svog novca, usamljeni.

On je radio sa još nekoliko drugara u zgradi, u stanu preuređenom za poslove koje su obavljali, a koju je činila soba za sastanke, jedna velika sa računarima,odvojena kuhinjica za osveženje, terasa i kupatilo. Imali su već dugo ženu koja se brine o higijeni. Privukao mi je pažnju još na početku svojom pojavom, plavim očima, spontanošću i pomalo sarkastičnim smislom za humor. Gledali smo se mesecima, ja bih se “slučajno” zadesila na recepciji gde je predavao ključ baš u vreme kada je završavao sa poslom. Ubrzo nismo mogli da sakrijemo simpatije jedno prema drugom, primetile su i njegove kolege i svi oko nas. Bio je nasmejan kad god me vidi, u trenutku bi se zbunio i zaboravio kako se otvaraju vrata, saplitao se i zamuckivao što bi kod mene izazvalo smeh do suza. Jer može da ima koju poželi i jer je 18.godina bio stariji od mene. Šalili smo se,smejali,prijali jedno drugom posle napornog dana makar i u prolazu. Znali smo da je ono drugo tu i da čeka, nekad ja njega što sam pravdala poslom, nekad bi on tražio razlog da se zadrži i proćaska sa kolegama na recepciji.Raspitivao se o meni. Lagano smo započeli komunikaciju,upoznavali se,kada mi je zatražio broj mojoj sreći nije bilo kraja.Zaljubila sam se i jedva čekala da dođem na posao. Rekao mi je da je oženjen i da ima dvoje dečice, u tom trenutku ceo moj svet se srušio. Tek nakon toga primetila sam burmu na njegovoj ruci. Odlučili smo da ostanemo u kontaktu. Odbijala sam da se nađemo nasamo jer sam znla da mu ne mogu odoleti, da će kočnice popustiti a poslednje što sam želela to je da nekome rasturim porodicu. Borila sam se sama sa sobom, osećanja su postajala sve jača. Obećao mi je da me neće ni dotaći, da samo želi da popriča samnom i bolje me upozna. I nije.

Posle dosta ubeđivanja a nakon posla, došla sam kod njega u kancelariju.Bilo je jesenje vreme, obukla sam se pristojno ali kao i uvek ženstveno i sa ukusom. Crno-beli dugačak mantil uz telo,ne previše uske crne pantalone koje su pratile liniju tela i košulju. Samo su moje štiklice odzvanjale hodnikom. Strah,trema,uzbuđenje i ukus opasnosti smenjivali su se u meni. Popravila sam kosu, šminku, udahnula duboko i pozvonila.Otvorio mi je nasmejan kao i uvek,tako prokleto savršen. Nisam se dugo zadržala, imala sam tada nekog ko me čeka. Zbijali smo šale, pomalo flertovali, držali se za ruke ali ništa više od toga.

Prvi poljubac je pao mesec dana kasnije, više nije bilo svrhe odupirati se. Zvala ga je kad god je samnom, kao da je osećala. Pričao mi je o njoj i o deci, delio je samnom stvari koje se ne dele sa ljubavnicom. Bila sam srećna ali znala sam da se vraća noj, da će ga ljubiti gde sam ga ja ljubila, da će je gledati kako je mene, da svo ostalo vreme pripada njoj. Želela sam više. Zaista nije hteo da me odvuče u krevet, zapravo nikada nismo ni vodili ljubav. Bio je pravi muškarac koji me ne bi odbacio ni da sam mu se predala. Zarobljen u braku zbog dece koju je obožavao, nije mogao da je ostavi. Razumela sam i nisam mu to ni tražila. Jednom je osetila moj parfem i napravila mu scenu,jedva se izvukao, od tada je nosio rezervnu garderobu za susrete samnom. Kad god je imao priliku zvao me je da izađemo van zgrade, kad ona i deca odu negde. Na piće, na palačinke. Odbijala sam uvek uz neki izgovor jer sam znala da ću se još više vezati, a ona i deca su mi stalno bili pred očima.

Sastajali smo se tajno sve dok sam radila tu, znao je da me iznenadi doručkom, jagodama, slatkišima. Otrčala bih na poljubac, na dnevnu dozu ljubavi i isto trkom se vraćala poslu. Još čuvam majicu koju mi je dao jer je moja odeća bila sva mokra od kiše, to jutro se nebo otvorilo a ja u svojim mislima promašila stanicu, jedva zaustavila taksi a i sa njim dobro kasnila. Rekla sam mu da odlazim ali ne i kad, nismo se pozdravili, mrzim rastanke. Ponekad se čujemo čisto da se uverimo da je ono drugo dobro, a znamo oboje da je potrebna samo jedna iskra da rasplamsa plamen.

Ovo je priča o jednoj neprolaznoj,beskrajno nevinoj i čistoj,nikada ostvarenoj ljubavi.O čežnji koja traje čitavu deceniju,o bolu koji čuvam duboko u sebi,o rani koja nikada u potpunosti nije zarasla.O sudbini.O onome što je moglo biti a nije.Čudni su putevi Gospodnji i ja nikada neću prestati da verujem.

Bila sam dete kada sam te prvi put ugledala.Sedela sam sa mamom u bašti poslastičarnice.Naravno,za tebe sam bila samo još jedna devojčica sa kikom i dva krupna plava oka koja su te pratila.Niko,pa ni ja,nije mogao da zamisli tada da ćeš postati moja životna ljubav,neostvarena želja i posle deset godina koje su mi donele mnoštvo novih ljudi,divnih momaka koji su me iskreno voleli i nudili mi svet na dlanu.A ja,ja sam svakog poredila sa tobom,nijedan ti nije bio ni blizu niti će ikada.Dolazio si u moje misli i u moje snove nepozvan,mrvice koje si mi davao bile su mi važnije od zvezda sa neba koji su mi drugi skidali.Nikog drugog nisam ni mogla da volim.Tajno najtajnija,zbog tebe bih se i sada odrekla svega i svih i dotrčala ti u zagrljaj.Ja,uvek ponosna i dostojanstvena koja je lomila muška srca,koja bi se samo sarkastično nasmejala na patetične priče o ljubavi.Ja koja nikada nije verovala da nekog možeš voleti do srži,bezuslovno i vanvremenski,celim svojim bićem.Bez reči,bez dodira,makar i na drugom kraju sveta.

Od kada sam te videla prvi put,lutao si mojim mislima,mojom dušom.Znala sam i tada da si pogrešan ali srce razum ne pita.Uskoro smo,na moje insistiranje koje mama nije razumela,skoro svako popodne provodile na kolačima.Nije mogla da ne primeti kako te tražim pogledom,moje razočaranje kada te ne vidim.Opomenula me je ali sigurno je to smatrala još jednim dečijim hirom.Kada je primetila da stvari odmiču kontroli,odlasci su bili sve redji.Kada sam joj posle nekoliko meseci,godina koje mi nisu donele zaborav rekla da bih se svega i svih odrekla zbog ljubavi prema tebi,svoje vere,svojih najbližih,gledala me je očiju punih suza.Majčinski zabrinuto i prezrivo u isto vreme.Pokušala je da me urazumi a kada je videla da ne dopire ni najmanje do mene,da sam te branila kao ranjena zver,na jako grub način mi je objašnjavala kako živite vi i vaše žene,vaše običaje,da se ne zanosim,da sam za tebe dete…svaka reč kao da mi je kidala deo po deo duše.Goranac,Šipar,kako god…za mene si bio Andjeo.Sećam se da sam od suza jedva dolazila do daha.Nije vredelo.Znale su da prodju i godine a da te ne vidim,zapisivala sam i pamtim svaki dan,mesec i godinu kada si bio tamo.Svi su znali,svi su primetili.Znali su za tebe i oni koji su samnom bar jednom pričali.Vreme je prolazilo,sve sam više patila.Sanjala sam o svitanju koje ću dočekati srećna na tvojim rukama,zamišljala sam i  želela da sagradim naš savršeni svet u kojem je ljubav jedina svetinja koja ne poznaje granice i zabrane.Šta god da mi se dešavalo u životu,tebe nisam prepuštala zaboravu,verovala sam da ćeš jednom saznati sve.Sve moje suze i molitve.Koliko sam noći zaspala sa tvojim imenom na usnama,koliko me je boleo svaki dan što bez tebe prolazi.Sa 18.godina sam ti konačno pružila ruku.Došla sam sa drugaricom,izrasla u pravu devojku za kojom su se svi okretali.Srce je htelo da mi iskoči iz grudi,gubila sam dah i jedva stajala na nogama.

Ta vrela letnja noć,30.4.2013.živeće u meni dok i ja budem živela.Seo si sa nama i pričao o nekim običnim stvarima,koje su sa tvojih usana zvučale posebno.Malo je trebalo da se slomim u paranparčad i priznam ti sve.Kada sam ti rekla da sam ja ona mala sa kikom koja je pre osam godina dolazila svaki dan sa mamom,osmehnuo si se.Oboje smo bili u svojim mislima,gledao si me prvi put kao ženu.Većinu vremena smo proveli u tišini ali ni to mi nije smetalo da ta noć ostane zauvek urezana u moje sećanje.Tvoj kolega i rodjak koji je bio svedok svih ovih godina,gledao nas je konačno zajedno i srećne.Rastali smo se,pružio si mi i zadržao ruku.Tu noć sam preplakala od sreće,kupila mami novu haljinu i ispričala joj sve.Nikada nije videla da mi tako sijaju oči,bila je i ona srećna zbog mene.Sledeći put sam te videla 15.7.2015.,bila sam u drugom mesecu trudnoće s čovekom koji me je voleo kao ja tebe.Pričali smo kao dva dobra,stara prijatelja.O mom poslu,o renoviranju poslastičarnice,o svemu samo ne o nama.Bio si odsutan i zamišljen kao i ja,palili smo cigrete jednu za drugom.Više te nikada nisam videla,pokušala sam da stupim u kontakt s tobom ali odgovarao si mi zvanično i bez želje za nekom dubljom pričom.Možda zato što možeš da biraš izmedju lutkica koje ti se nude,možda zato što si više od 20.godina stariji,oženjen i čuvaš svoju porodicu.Uvek sam govorila da se samo za tebe mogu udati,da drugačije neću biti srećna.I nisam.On zna za tebe,zna sve i živi sa tim.Moj mali andjeo je jedini razlog zašto se ne kajem.A borila sam se za tebe,Bog mi je svedok,do poslednjeg atoma snage.Molim se samo za tvoju sreću,svoju ću već jednom pronaći.Tebi,Š.S.

Mala plavooka, T.V.

Oblačim haljinu koja mi lagano klizi niz bokove, još jednom bacam pogled ka ogledalu obraćajući pažnju na svaki detalj. Ne želim da pomisliš kako sam utrošila sate spremajući se za tebe, a sve u nadi da sam i sada jednako lepa kao pre osam godina.

Drhtavom rukom zaljučavam vrata i strčavam niz stepenice, ustreptala kao šiparica. Odavno sam naučila zvuk tvoga automobila i svaki drhtaj motora čini da moje srce sve jače kuca. Prepuna straha i očekivanja pokušavam da savladam buru koja me nosi i čini da se gubim u svojim mislima.

Isto kao nekada stavljam masku nehajnosti i samouvereno otvaram vrata tvog Audija. Gledaš me sa osmehom dok me nežno ljubiš u obraz. Drhtim, osećas to, ali ničim ne odaješ da si primetio. Čak i sada štitiš me od svega, od sebe same.
Krećemo i po ko zna koji put ne pitam kuda, nije mi bitno gde idemo, za mene više ništa ne postoji, sve je izgubilo smisao. Bitni smo samo ti, ja i ovo malo vremena koje sam ukrala da te vidim.

Pričaš mi o svemu, dok me sa istim žarom gledaš direktno u dubinu mojih očiju, jedino su tvoje oči imale moć da razoružaju i učine nemoćnim svaki deo moga bića.

Posmatraš me tako veselo, ne sluteći da svojim crnim mramornim očima samo pospešuješ buru koja u meni vlada. Svaki tvoj treptaj čini da se prisećam momenata i noći koje smo proveli zajedno. I da bih sve dala samo za još jedan tvoj poljubac. U sebi vrištim JOŠ SAMO OVAJ PUT, ali je strah da bih te mogla izgubiti je jači i čini da sam i dalje prikovana za svoje mesto. Gledam te… Sve mi se čini da se i u tebi odvija isti rat ili to samo ja reflektujem svoje želje.
Pališ cigaretu za cigaretom i znam da sam ja krivac za to što si ponovo počeo da pušiš. Sećam se vremena kada si ostavio cigarete i momenta kada si im se vratio. To je bilo one večeri kada si se uplašio za mene, za moj život. Nikada te nisam videla tako zabrinutog, želela sam da te utešim i kažem: „Mili, ne krivi sebe, to se samo sudbina igra sa nama”, ali nisam imala snage.

Sada ponovo sedim kraj tebe dok se u meni borba sve više vodi, gledam te, ali te ne čujem, jedino odzvanja moj vapaj JOŠ SAMO JEDNOM, a onda me ponovo drugi glas strmoglavo spušta na zemlju govoreći „Izgubićeš ga”. Prsti nam se slučajno dodiruju i znam da je to onaj momenat kada više nemam snage da se borim protiv emocija koje me stežu sa svih strana.

A ti… kao da si jedva čekao taj momenat. Padam ti u zagrljaj, prepuštena tvojoj milosti. Ljubiš me dugo i nežno, tvoje ruke su svuda oko mene, a ja sam tvoja, samo tvoja. Ne puštaš me iz zagrljaja dok me lagano ljubiš u stomak. Suze mi same liju niz obraze. Čvrsto me držiš i ja prvi put plačem pred tobom. Kao da ti suzama mogu reći sta mislim, osećam.
Mrzim sebe što opet nemam hrabrosti da se suočim sa sobom i kažem koliko te volim, umesto toga tiho šapućem, još samo ovaj put.

Ne želiš da me pustiš, osećam, ali moraš. Vreme je da me ponovo vratiš u moj svet. Još jednom bacam pogled ka tebi i prvi put vidim tugu u tvojim očima, ta suza koju skrivaš boli isto kao i mene što je bolelo. Trčim ka zgradi, bežim koliko me noge nose, krijem se od slučajnih prolaznika, ne želim da iko vidi moju bol. Zadihano se zaustavljam i nežno dodirujem svoj zaobljeni stomak. Pitam se kako bi bilo da je devojčica koju nosim tvoja…

Ponovo snenim pogledom pratim tvoj trag i zamišljeno izgovaram DA Mi JE SAMO JOŠ JEDAN PUT…

Uf, ljudi, ne znam odakle da pocnem… Nikada ranije nisam ni pomislila da cu pisati  ovako po netu  price, ali drugarica mi je poslala jednu pricu sa ovog sajta da procitam. Bez razmisljanja sam odlucila da napisem i ja. Da konacno otvorim svoje srce. Zelim da svi procitaju ovo! Zbog situacije cu promeniti imena i gradove u kojima se desava ovo. Pa da pocnem…

Ja sam iz jednog malog mesta u Srbiji i u toj varosi se svi znamo. Ja sam iz dobre porodice, kazu da sam prelepa devojka, dobra, super odlican djak. Inace bavim se modelingom i odlicno mi ide. Ali pravim modelingom, nisam INSTAGRAM model! I ja tako lepa i sva fina naravno zavoleh jednog dobrog decka, koji je tamnog tena, zapravo zavoleh roma! Znam… Odmah cete me svi osuditi. Ovako fina ja sa prljavim romom? Eh, ljudi, ko nije doziveo ovo ne moze da razume… On je dve godine stariji od mene, lep, zgodan, kulturan, sladak , sarmantan, bogat… Zivi u inostranstvu i dolazi svakog leta sa roditeljima u nase malo mesto. Secam se prvog susreta,2010 godine.  Sedela sam u parku , prisao je i pitao me za upaljac. Znala sam odmah da je samo zeleo da mi pridje. Imao je upaljac. Dan po dan, mi smo poceli da sedimo zajedno u skolskom dvoristu, da setamo, da pricamo… Iako sam imala tada kada smo se tek upoznali samo 15, ja sam osetila neku neverovatnu platonsku ljubav prema njemu. Tada jos uvek nisam imala prvog decka, nisam imala prvi poljubac, tako da smo jedno desetak dana svake veceri sedeli i pricali na zeleznickoj stanici, gledali zvezde, pili vodku, i smejali se kao ludi. On je tako mocan, sladak, slatkoreciv , pametan , sarmantan. O svemu smo pricali, mada vise je on pricao jer je pun iskustva iz inostranstva. Blizio se njegov odlazak, bila sam previse tuzna, ali nisam imala kada o tome da mislim jer smo se dopisivali non stop i svaka njegova poruka mi je izmamila osmeh ! Najiskreniji osmeh! Slusali smo sledece pesme :Chica bomb,sve sto imam i nemam ja. Toliko lepih dana i noci sa njim… Zavolela sam ga, osecala sam da je deo mene, a nismo se cak ni poljubili. Na toj zeleznickoj gde smo provodili noci, videli smo zvezdu padalicu! Rekao je da je to ZNAK. I zamislio je zelju da opet budemo na istom mestu sledece godine. Otisao je 17-og avgusta. Probudila sam se i shvatila da me nece zvati, da necemo zajedno cigaru da ispusimo, da necemo uvece da sedimo, NEMA GA. Ne znam kada cu da ga vidim. Boze, toliko tuge nisam osetila nikada. Javljao se on iz inostranstva sa halo govornice, kuckali smo se i na fejsu, ali odrzali smo kontakt sve do decembra. Zadnji put me je zvao da mi cestita Novu godinu. A da… Imao je devojku tamo.  Zelja koju je zamislio kada je video zvezdu padalicu mu se ostvarila. Kao i sve zelje od tada… Dosao je sledeceg leta, posle tacno godinu dana i opet promenio moj zivot.  Samo sto sam ja imala decka , dugu i ozbiljnu vezu od 9 meseci. Naravno, sve dok nisam ugledala u mom malom mestu NJEGA. Dosao je posle celih godinu dana, posle mojih prolivenih suza, opet ga vidim. Jos lepsi, jos otmeniji, jos… MA ON JE COVEK MOG ZIVOTA, pomislih… Bio je malo ljut jer je znao da sam imala decka. Nasli smo se u prolazu, slucajno i nije hteo sa mnom da prica kao nekada. A nasli smo se nas nekoliko , blejali smo na terenu. Moje dve drugarice, on, njegova dva brata. Naravno, on me je kulirao, stvarno je bio ljut. Meni je toliko bilo krivo da sam plakala kada sam se vratila kuci i resila da ga zaboravim. Kad… Sutra , stize mi sms njegov. Boze, kako mi je slatko samo pisao!!! Poceli smo da se vidjamo na istim mestima kao i prosle godine. Samo sto smo se jos vise zavoleli. Leto, vodka, on i ja na zeleznickoj. Boze, nista mi vise nije trebalo. Nisam gledala na sat, pojma o vremenu nisam imala, ulice su mi bile lepse kada je tu, BIO MI JE LEPSI ZIVOT!!!! Kao da sam bila na nekoj drugoj planeti. To treba doziveti. Pao je prvi poljubac. Ja sam njega poljubila. Kad smo poceli da se ljubimo, mislim da su se sudarale planete. MA ZEMLJOTRES. posle tolike zelje, gledanja, nedostajanja, ljubili smo se kao da nam je to poslednje. Toliko emotivno, pozudno, strastveno.  Boze, kako sam ga zavolela. Za samo 15 dana provedenih sa njim, ja sam ostavila decka sa kojim sam bila 9 meseci i nijednog trenutka se nisam pokajala. I ove godine je isao 17-og avgusta u jutarnjim casovima. 15-og uvece smo spavali. Ne mogu to da vam opisem. Osecali smo se!! Osecao je da  ga volim, osecala sam da me voli! 17.avgust jutro… Boze, budim se, i sve je crno. Ulice su ruzne, telefon mi ne zvoni, necu ici do prodavnice samo da se vidimo na MINUT, DVA. Uvek smo pisali kada smo zeleli da se vidimo , a oboje na primer nismo moglil zbog obaveza u kuci: aj na minut, dva <3 I zna se, idemo u prodavnicu. Samo se odgledamo  i odemo kuci nazad . toliko smo se voleli… Znamm, malo smo vremena proveli zajedno, ali to ni ja ne mogu da objasnim kako se desilo brzo i nestvarno! Patila sam kada je otisao. Culi smo se, dopisivali. Njegova jedna sms poruka me je srecnom drzala i dva,tri dana. Boze, propila sam zbog njega. Petak i subota ja pijana i mislim o njemu, placem , slusam pesme, NE MIRIM se sa tim da mozda nikada necu biti sa njim. Ipak je on rom, moji bi me ubili kada bi saznali. Mi smo nasu ljubav krili jer je bila nemoguca. I njegovi ne bi dali i moji, a i okolina je sumnjala i pocelo je da se suska o tome. Mada niko nije imao dokaza. Dosao je bio decembar, ja vise nisam mogla da izdrzim! NISAM ! Trazila sam resenje da dodjem nekako u njegovu zemlju i da ga vidim makar na minut, dva. Na pocetku sam rekla da se bavim modelingom i slucajno naletim na agenciju koja salje modele u njegov grad. Poslala sam fotografije, odmah sam odgovor dobila. Za 10 dana putujem sa mojima na kasting za inostranu agenciju. Taj period se ja i on nismo culi, nije ga bilo na fejsu, nije odgovarao. Znala sam da ima devojku… Nista, idem pa sta bude! ovo je kao u filmovima ispalo. Moji su mnogo strogi i nikada ne bih mogla da ugrabim ni pola sata da se vidim sa njim, ali ispalo je tako dobro zato sto su se nasi znali i moji su rekli da ce zvati njegove roditelje da nas sacekaju kolima, da nam nadju smestaj jer ipak nismo poznavali taj  grad. Medjutim ja nisam znala za to da su se oni dogovorili vec sam dozivela sok. Stigli smo , njegov otac nas je sacekao i odveo na rucak u restoran. Poceli smo da jedemo i pricamo, i samo na vratima sam ugledala NJEGA. pozvali su ga da ruca, nije ni on znao da sam ja tamo. Pocele su ruke da mi se tresu. On se zbunio ali smo odglumili da se tek sada upoznajemo. Ispratili su nas do pansiona gde smo prespavali moji roditelji i ja. Sutra sam prosla na kastingu, i onako svi srecni, zvali da saopstimo njegovim roditeljima jer su oni zahtevali da im se javimo i sutra. Opet su dosli kolima po nas i otisli u njihov stan. Pripremili su rucak, celog dana smo pricali, on i ja smo se neprimetno gledali i tako ocima zeleli da to ne moze recima da se opise. Oci su mu sijale. Ja sam otisla do wc-a, u trenutku kad sam posla , on je izleteo u hodnik, lazirao da mu zvoni telefon. Ja sam izasla iz wc-a i dok se gledao u hodniku u ogledalu i pricao telefon samo sam ga u obraz poljubila nista ne govoreci, ni on, ni ja. Ispratili su nas do stanice. Kada sam stigla u Srbiju, saznala sam da za mesec dana opet idem ali sama i to na dve nedelje. Sta da vam pisem dalje…….. To su bili najlepsi dani u mom zivotu! SLOBODNO SMO HODALI ULICAMA, LJUBILI SE, GRLILI, SMEJALI, nismo morali da se krijemo !!! On je imao devojku, nije zeleo da mi prizna. Slagao me da su raskinuli zato sto me je stvarno zeleo i voleo! Ali on je bio svestan toga da nista ne mozemo da imamo on i ja. Njegov otac je strog kao i moj. On ne sme od njega nista da radi, iako sada ima 20 godina, on je autoritet!  I to mnogo boli, mnogo boli kada ti drugi uzimaju srecu!!!! Osecala sam se kao princeza sa njim. Boze da li je postojala srecnija devojka od mene tada? Ne! Doslo je vreme da podjem. Nasli smo se u jednom parku, pricali smo, sedeli. Bilo je 12 sati prepodne, morala sam da podjem… Srce me steze, ne mogu. Zagrlili smo se jako, cvrsto. Nisam mogla da izdrzim, suze su same posle, nisam mogla da se smirim. Samo mi je rekao idi, idi, necu da me vidis. i poceo on da place… U putu ka Srbiji poslala sam mu poruku: Dala bih ti bubreg ako ti zatreba. Nisam to onako napisala. to sam mislila , to i sada mislim!! Kada sam stigla kuci, javila sam mu da sam stigla. Culi smo se zatim posle 3, 4 dana i rekao da dolazi sa njegovima za desetinu dana i da ostaju 20 dana. Bio je april. . Ocekivala sam ga za desetak dana, ali me je iznenadio. Bila sam u skoli, druga smena, dosla kuci i umorna zelela da spavam. Zvonio mi je telefon, neki broj koji nemam u kontaktima. ON! Boze, pitala sam ga odmah gde je, zove me sa srpskog broja. rekao je samo na nasem mestu za 10 minuta. Opet sam ga zagrlila, ceo svet je bio u mojim rukama! Tih dana sam imala volju za zivim, volela sam ga vise od bilo cega na svetu. Voleo je i on mene! Jedne veceri sam izasla ja u kafanu sa svojim drustvom, a on sa svojim i samo smo se gledali, i gledali, i gledali…. Ne smemo da pridjemo jedno drugom, imalo je cari u tome. NIje da nije. Dopisivali smo se i pitao koju pesmu da naruci. Rekla sam MINUT, DVA -Sinan Sakic. Reci su kao za njega…

Stvarno smo ludeli jedno za drugim!!!!!!!!!! Vodili ljubav, smejali se, pricali, izmotavali, svega je bilo. Bilo je  i one lepe ljubomore! Ali ne i svadja. Pitao me je konacno da mu budem devojka! Pristala sam odmah iako sam znala da ce sve ovo tuzno da se zavrsi ,ipak je to jedna zabranjena ljubav. Dosao je dan da podje. vratio se 5-og maja. Te veceri pre nego da podje smo se rastali na mojoj raskrsnici, 2014 su padale one kise, kada je poplava bila. Lila je kisa , a mi smo zarljeni stajali ,plakali i kisli na kisi. Tako jedno 10 minuta. Bila sam mokra do koze.  Opet ista prica… Samo tugu sam osecala. Kao da je deo mene poneo sa njim. Tri meseca smo se svakog dana culi i dopisivali, mozda je prosao za tih ti meseca svega jedan dan da se nismo culi i to iz opravdanih razloga. Mislila sam da sam mu devojka, tajna veza. Rekao mi je da je sa tom devojkom raskinuo. Poverovala sam mu zato sto sam ga osecala, osecala sam da me obozava na nacin kako juri za mnom, kako me ljubi, kako me voli, kako prica sa mnom… Sve dok mi nije palo na pamet sta ako me laze. Culi smo se i trazila sam broj njegove devojke da je pozovem. Naravno uplatila sam kredi za 1000 dinara jer je skupo za inostranstvo. Tada se uplasio i sve priznao. Da je sa njom zato sto je ona milijarderka, da zeli njen novac itd. itd. Rekao je da me voli previse, da ne moze bez mene, molio da se ne ljutim… Nisam bila ljuta, zaista nisam. Bila sam SLOMLJENA. Osecala sam da se razdvaja moje telo od tuge. Eskivirala sam sve zbog njega. Eskivirala sam to da moji saznaju i da me ubiju. Ostavila decka koji me je previse voleo  zbog njega. VOLELA SAM GA, stvarno sam ga volela, nenormalno i nestvarno! Volim ga i dalje. Posle njegovog priznanja proslo je mesec dana , ja sam se vec pomirila sa sudbinom  i on je dosao u Srbiju. Trece leto provedeno sa njim. Prelepo je opet bilo. Danju bismo se vidjali po vinogradima haha, krili se kao zecevi, po prodavnicama , kao slucajni susreti u centru vaarosi. Uvece bismo pili nas dvoje, zatim isli kod njega, naravno sunjali smo se isto kao zecevi da nas njegovi ne cuju. Ipak kod roma nije jednostavno da se ide, to su drugi ljudi, druga kultura. Vozili smo se skuterom,kolima, pili, zezali se, gledali zvezde, i naravno kad god je bio u Srbiji nije prosao njegov dolazak da nismo videli zajedno zvezdu padalicu. Dosao je dan da podje, naravno kao i svake godine taj prokleti 17-ti avgust. Bili smo kod njega, vodili smo ljubav cele noci, i ispratio me je do kapije njegove , zagrlili se i po prvi put nisam plakala na rastanku. Bio je to zagrljaj dug, ali nije bio kao do tada. Mirisalo je na nesto lose…. !!!! Posle svega 20 dana, ja resim da prekinem. Jela me je ljubomora, imao je devojku. NIsam se mirila sa tim da moju ljubav, da moje sve na svetu ima jos neko. A imala sam njegovu sifru od fejsa, imao je poverenja u mene, voleo me je. Prekinula sam jedva, ne skroz, culi smo se i dalje , ali razgranicila sam da jedan deo sebe mora da napustim. Taman kad sam ga zaboravila bar malo, moji su saznali sve. Ne znam kako. To je bilo strasno, psihicko zlostavljanje, kazne, zabrane. Pakao! Oduzet telefon, internet zabranjen. Kad se smirila situacija, ja sam nasla novog decka, koga sam ostavila posle 3 meseca zbog njega. Pisao je on meni posle toga, ali ja sam morala sve nase uspomene da obrisem iz telefona, sve slike, njega da blokiram na fejsu, obrisala njegov broj. Moji su mi naredili. Naravno, culi smo se posle toga par puta tajno kada me je on pozvao, ali jednog dana sam mu rekla da me vise
ne zove, da nastavi svoj zivot kako mu diktiraju roditelji. Nismo se vredjali, rastali smo se na mnogo bolan nacin.Mislim… Mi se nismo rastali, mi nikad necemo da se rastanemo! NIKAD. proslo je skoro 6 meseci od kada se nismo culi, i dalje ga volim kao i prvog dana. Kad god upoznam nekog decka ja trazim neke njegove osobine, ali posto niko nije kao on, ja sam sama i mislim da cu ostati sama. Ne mogu da se pomirim sa tim da tako nesto lepo, vaspitano, pametno postoji. On me je naucio mnogim stvarima u zivotu! Nikada ga necu zaboraviti, a nece ni on mene. Osecam ga i dalje! Svuda je oko mene. Ali nasa prica se tuzno…. htela sam napisati ZAVRSILA. ALi nasa prica se nikad nece zavrsiti.

AKO NISTA, BAR SMO POD ISTIM NEBOM SADA I ZAUVEK! VOLIM TE!

,,Uh ….kako mrzim….”-divno mi je jutro pocelo,taman da se ispruzim da ugasim alarm padne mi na pod,a zvonjava nikako da prestane…Da li i vi mrzite isto koliko i ja da ustajete rano?

Ne mislim rano u smislu 7 sati ujutru ,vec u 5 sati!Da dobro ste me culi….i sve zbog mog tate koji je otisao na nekoliko nedelja kod mog brata.Naravno neko je morao da ostane da se stara o njegovoj pekari,a to sam nazalost bila ja.Jedina dobra stvar je sto je pekara sagradjena u kuci u prizemnom delu tako da ne moram daleko da idem da bih stigla do nje .Ne volim preterano to mesto,nije previse veliko ni malo pre bih upotrebila termin udobno da bih je najbolje opisala.Inace,volim takva mesta,ja sam osoba kojoj ne treba previse prostora…

Nikad nisam videla osobu koja toliko voli svoj posao kao moj otac.On je prakticno stvorio ovo mesto,sagradio ga iz temelja.U tome mu je moja majika pomogla finasijski ,jako puno su se voleli.Na zalost moja majika je preminula kad sam imala 8 godina.Zbog toga ne volim puno vremena da provodim tu.

Konacno sam se obukla i sisla dole.Hvala bogu tata mi je ostavio sve recepte za ono sto treba da pripremim,jer inace bez njih ne bi znala ni led da napravim hah Napolju je idalje mrak,osecam se kao da sam ustala u sred noci…odmah sam se bacila na pripremu peciva.

Naravno ja ne bih bila ja da nisam uspela u 23-oj godini da se ispecem na rernu i umalo zapalim citavu prostoriju.Nista cudno za mene samo jos jedan obican dan.Jedno 2 sata kasnije zavrsila sam sve sto sam morala i mogla sam da otvorim pekaru ,,Katarina”.Kao sto se da predpostaviti dobila je ime po mojoj dragoj majici.Ulazila je musterija za musterijom i svima sam uputila pa jedan pomalo lazan osmeh za razliku od mog tate koji je istinski voleo ovo mesto.Gledao je na njega sa takvom iskrom u ocima kako nikad mene nije pogledao,narocito ne posle smrti moje majike.Dan polako odmice i ja ovaj posao privodim kraju ,i mogu vam reci uopste nije toliko tezak koliko sam mislila cak stavise dobro sam se snasla.

Vreme je da zatvorim radnju i da odem da se napavam za sutrasnji dan koji isto pocinje pre nego sto i sunce izadje.Kako sam se spremala za krevet skidala sam sa oznojenog lica pomalo razmazanu sminku.Kako je bilo pozna jesen,napolju je velika sparina i dodatna toplota me je grejala od silnih rerni.Bacila sam pogled kroz prozor i videla sam da na jednoj klupi ispred moje pekare sedi jedan mladic.Pognutog stava je sedeo ,drzaci u ruci jednu flasu nisam sigurna tacno sta je u njoj ali predpostavljam alkohol.Veoma nemiran, besan na nekog ili nesto stalno je ustajao i vracao se da sedne,izgledao je kao da nema gde da ide.Drzao je moju poznju jako dugo da ni sama nisam verovala da je proslo skoro 40 minuta.Posmatrala sam ga kroz malo razgranute zavese kao da sam se plasila da me vidi.

Videvsi da je vec kasno a da moram sutra rano da se budim bacila sam se u krevet.U glavi su mi prolazile slike od danasnjeg dana i kako sam ipak uspela sve da uradim kako treba.Na prelazu iz jave u san zacula sam jak tresak nekog predmeta o pod.Ustala sam da proverim sta je u pitanju i videla komadice stakla rasute po ulici kroz koje se mesec presijavao.Pored popijene i razbijene flase sedeo je mladic nije se pomicao samo je sedeo i gledao u jednu tacku.Nisam smela vise da se zaludjujem i da ga posmatram koliko god da sam htela da saznam nesto vise o njemu.Otisla sam da spavam.

Boli i dalje. A ta rana nikad nece moci da zaraste. Jer je on bio sve sto sam imala u zivotu.on mi je bio sve. Sa njim je bilo kao u bajci. Sve savrseno. Dugo je trajalo.

Približavao se moj rodjendan,1 avgust. Rekao mi je da mi sprema neko iznenadjenje ,ali ostace tajna.. Kada je dosao taj dan,ja sam mnogo bila srecna,a on jos vise. Bila sam kuci sa drustvom i cekala sam da me zove ,da dodje po mene sa motorom i idemo na to mjesto gdje je iznenadjenje. Trebao je doci u 3 sata,ali nije dosao. Ja sam bila ljuta. Prolazio je sat po sat. Kada je bilo 6 sati,zvonio mi je telefon. Zvao me njegov drug. Javila sam se. Cula sam neki plac i histeriju. Kroz plac mi je samo rekao ‘Ej cao,Marija. Andrija je. Poginuo je’ .. Nisam znala o cemu se radi,ali kad mi je bolje objasnio ,telefon sam bacila i istrcala iz kuce u bolnicu. Kada sam.usla u bolnicu ,vec mu je srce stalo. Molila sam da ga vidim poslednji put. Kada sam stala pored njega i dotakla mu ruke,bile su tople. Nisam mogla da vjerujem ,mislila sam da je to samo san. Odvojili su me od njega,jedva. Ne znam ni kako sam ja ziva bez njega.

Ali taj dan cu zauvijek pamtiti. Proslo je vec godinu dana,ali moja ljubav nije dosla,otisao je zauvijek . zauvijek…

Ruzo moja lepa…..Najlepsi moj decace.Duso moja.Zvezdo moja….cujes li me?Mogu li ove moje reci naci put do tvog srca,do tvoje duse?Cujes li vapaj ove moje bolne duse kako te doziva?….Gde da krenem,ruzo.bez tebe?Kuda da idem?Postoji li na ovom svetu mesto gde mogu ovo moje srce da ozivim,ovu moju tugom natopljenu dusu da izlecim?Reci mi…reci mi,jer ovaj zivot koji zivim zivot nije.Tuga za tobom me je dotukla.Bol mi kida grudi.Sunca nigde ne vidim.Ptice su prestale da pevaju.Cvece je uvelo.Reci mi,najlepsi moj decace,kako da zivot nastavim?Umorila sam se od plakanja,nemam vise snage.

Koliko sam bila srecna sa tobom.Mnogo.Mnogo.Nisam hodala zemljom vec oblacima.Pruzio si mi raj,cuvao si me u svom zagrljaju,pruzio si mi srecu,pruzio si mi ljubav…..Boze,kako sam bila srecna dok sam te imala,dok si bio uz mene.Hvala ti,ruzo moja,na tome.Hvala sto si bio deo mog zivota,hvala sto si me usrecio.Kad bi mogao ovo da procitas,shvatio bi moj bol.Tako sam sama.Tako mi je tesko.Tesko mi je sto te vise nikada u ovom zivotu necu videti.Cuti tvoj glas.Zagrliti te.Poljubiti.Ruzo moja.Duso moja….kad bi ovaj zivot mogao da mi te vrati.Znas kako bih te zagrlila i vise te nikada ne bih pustila?Znas li,duso moja,koliko te volim?Znas li,najlepsi moj decace,da cu te uvek voleti?Dokle god me bude,Dokle god disem ovaj vazduh.Uvek cu te voleti.Uvek.Ljubim te,gde god da si.Ljubim te.Mozda kad se rodimo u nekom drugom zivotu,mozda se tada nase duse ponovo pronadju i mozda tada sve bude drugacije.Mozda tada budemo imali nas dom,nasu kucicu,jednu lepu bebu koja bi imala tvoje oci,koja bi licila na tebe.Mozda tada bude bilo srece za nas.Volim te,duso moja.Najlepsi moj decace.Nikada te necu zaboraviti.Voli te tvoja Sandra.Zbogom.

Zašto,pitam se,zašto? Zašto mi je život opet uzeo ono što sam neizmerno volela? Odgovora nema, samo tama u sobi, moj plač, jecaj, osećaj praznine, tupi bol u grudima… Samo ja i užasna tuga…

Do pre par dana planirali smo budućnost, radovali se odlasku na putovanje, uživali, smejali se,voleli.Sada toga nema…Gde nestadoše tvoja silna osećanja prema meni, gde nestade sreća? Još jedno pitanje bez odgovora…

Dok me bol razdire, naziru mi sećanja, kako sam samo bila srećna sa tobom,koliko sam te volela, koliko si mi značio…A sada kada mi najviše trebaš, nema te…

Upoznali smo se prošle godine, na jednoj svadbi kod zajedničkih prijatelja, potpuno nenadano je ušao u moj život. Pre njega sam dosta patila, neuspešne veze, pogrešni momci koji su crpeli moju energiju i koji su me povredili… Godine su mi prolazile u plakanju, razočaranjima…Koristili su moju dobrotu, nisu me cenili dovoljno. Kada sam njega upoznala, osetila sam jaku hemiju, oborio me sa nogu totalno… Dugo se on raspitivao za mene od te svadbe, sretali smo se povremeno, ali ja tada nisam bila spremna da udjem u vezu. Prolazilo je vreme, opet jedan slučajan susret i tada sam konačno shvatila da je vreme za nešto više. Ovoga puta sam ja preuzela inicijativu i izašli smo na kolače…Taj prvi sastanak je bio čaroban, osećala sam se kao da se poznajemo ceo život, uživali smo, čini mi se da sam se tad odmah i zaljubila… Nikad neću zaboraviti kako sam se popela na prstiće da ga poljubim…ehhhh… Nakon toga, sve je išlo spontano, sve više smo se zbližavali, veza je išla dobrim tokom. Jedino što mi je stvaralo neku netrpeljivost je činjenica da je mladji dve godine od mene. Kadkad bi mi prošla misao kroz glavu da je još neiživljen, nezreo za neku ozbiljniju vezu, ali brzo bih to zaboravila jer je bio divan prema meni. Očarao bi me sitnicama, uz njega sam se osećala prirodno, ispunjeno, zaštićeno. Pružao mi je ljubav, bila sam srećna kao nikada u životu… On je jedini momak uz koga sam bila sto posto prirodna, motivisao me je, ništa se nije činilo nemoguće uz njega… Sve više smo se zaljubljivali… Uvek će mi ostati u pamćenju trenutak kada sam prvi put kročila u njegovu kuću… Tada sam osetila neki neobjašnjiv mir, kao da sam već živela tu… Zatim, trenutak kada sam upoznala njegovu porodicu, osetila sam kao da tu pripadam… Taj osećaj čak ni rečima ne mogu opisati… To mi se nikad nije dogodilo. Uživali smo sedam meseci i preko noći je sve palo u vodu… Pijančenje sa drugarima, izlasci su dobili prednost u odnosu na mene… Posvadjali smo se prvi put i oda tada se situacija menja. Plakala sam kao kiša, grlio me,ljubio, govorio da će biti sve ok. Zvao me svaki dan, govorio da imamo nešto kvalitetno, da nikad neće voleti nijednu kao mene, da će se promeniti… Verovala sam…Duboko sam verovala u nas i u našu ljubav… A onda je samo jednog dana pozvao i preko telefona raskinuoooo…Nije imao snage u oči da mi kaže da želi da se izluduje još, da nije pravi momenat za nas… Ceo svet mi se srušio… Ridala sam, jecala, ali on je stavio tačku…Tako lako… Prošlo je neko vreme, i dalje sam u neverici i dalje mi nije jasno šta se desilo… Trebaće mi dosta snage da prihvatim gubitak, da zalečim rane, da nastavim dalje… On je bio moja snaga, ponadala sam se da smo pravi, da konačno imam ono što sam oduvek želela… Kako naivno od mene, zar ne? Svi mi govore da ga zaboravim, da je prestao da me voli, da nastavim dalje… Ali, moje srce ne može to da prihvati , ne može. Kako zaboraviti tvoj sjaj u očima dok me gledaš, tvoj zagrljaj, tvoj dah na mom vratu, tvoje dodire, kako zaboraviti tebe, mili moj…

Možda se nekad sretnemo, možda ćeš nekada shvatiti, moja svetlosti, a do tada, moraću da se izborim sa ovom tamom i bolom u srcu koji su ostali posle tebe…

Sve je počelo kad smo bili deca, ja 14, on 15. Došla sam da se vidim sa najboljim drugom, i on je tu bio. Nisam mogla da skinem pogled sa njega, vremenom ni on sa mene. Posle nekog vremena, stupili smo u vezu, gde sam se zaljubila još više, a on me ostavio posle par meseci.. Kako sam odrastala, imala sam i veze i vezice, ali nista nalik njemu. Videli smo se posle 3 godine u jednom klubu, tu se pomirili, samo što je ovog puta bilo drugačije. Pomirila sam se samo iz razloga da mu vratim za sav bol koji mi je naneo, ali opet sam se zaljubila, samo što je sada i on bio, i to mnogo jače od mene. Prošli smo kroz sve i svašta, svađe, smeh, bes, suze, prva intima, prvi poljubac, letovanje u Budvi, zimovanje u toplom krevetu jedno uz drugo, popravljanje mojih ocena, njegovu maturu.. Ja 18, on 19.. Odjednom nešto je krenulo da se dešava. Ljubav je krenula da se smanjuje u meni, nismo je negovali, svaki dan je bio isti, dosadan, njegova ljubomora i posesivnost me dodatno ubijala. Raskinula sam, nisam više mogla da podnesem. Par dana posle raskida, došao je ispred mog ulaza u pola 2 noću i ja sam sišla. Potrčala mu u zagrljaj i poljubili se, onako iskreno. Ali ubrzo sam shvatila da sam napravila grešku, i da će biti lepo u početku ako i sad pređem preko sebe, ali kasnije će opet sve da se vrati na staro. Poljubila sam ga zadnji put, okrenula se i pustila suzu, da ne vidi.. Sve je nestalo, on je nestao. Ostala je samo bol, tuga, usamljenost i slomljeno u nama sve. Znamo da smo suđeni i da se oboje volimo, ali jednostavno.. On je tip okružen klošarima i lošim društvom. Dok sam ja bila tu, borila se za njega, nastavio je sa školovanjem, i pobedio svoje poroke. Sada, opet se vratio starom i plašim se da ću ja biti jedina ta koja će se boriti za našu budućnost. To me je nateralo da odustanem. Srce kaže da sam napravila grešku, razum da sam donela pravu odluku.. Videćemo ko je u pravu vremenom..

Sjedimo jedno pored drugog, blizu, ali bez dodirivanja. Gledamo se u oči.  Ja drhtim…mislim da i ti drhtiš, iznutra, savladavaš to, ne daš se…danas si ti taj koji mora da nas razdvoji…Rečima….

Verujem da nam srca neće pristati.

Sjedimo za stolom uz prozor s kojeg se pruža pogled na reku, divnu, sporu, tamno plavu reku, koja odlazi, ide dalje…kao što i mi pokušavamo…već drugi put….Ali reci je priroda da teče, a mi…mi moramo, trebamo, otići jedno od drugoga… i to nam stvara bol. Ako se okrenem da pogledam tu masu vode koja odlazi, okrenuću glavu od tebe, a to ne želim…moram da upijem svaku tvoju reč i očima, moram da upamtim mimiku tvog lica, taj povremeni osmjeh, taj izraz na licu koji mi pokazuje ljubav…jer ti si ljubav i tu ljubav osjećam, nosim u sebi, dišem kroz nju..

Sjedimo na istom mestu – jedno pored drugog, ali bez dodirivanja, gledamo jedno u drugo…i ja se brinem da će me oči prve izdati u ovom užasnom trenutku… da će mi kapci napraviti treptaj i suze krenuti i da ćeš ti osetiti još jaču bol, koja te, znam, već razdire…

Sjedimo na istom mestu, kao pre par meseci, kad sam ja govorila, a ti čutao, slušao i gledao me, topio me očima…

O čemu pričaš?!…Ponavljaš ono što sam ja već pričala…. da ne možemo biti zajedno…ne možemo…da imamo živote – ti s njom, ja s njim…da smo prevaranti, da neću da se osećam krivom…da ne mogu…neću, mislim da nemam hrabrosti da se raziđem s njim i znam da je ti nikako nećeš ostaviti…mnogo toga bi srušili, uništili njih, a nismo spremni da nosimo na leđima to…ali nismo u stanju više da nosimo ni teret naših osećanja…. I ti si me slušao, kao što ja sad slušam…reči su nam iste,…i ja sam pričala, bežala, spuštala glavu, lomio mi se glas…htela sam da prestanemo, da nestanemo, da ne budemo toliko jako MI, sad ti isto to govoriš…ne sme biti NAS.

Kad sam ja pokrenula naš rastanak…ti si rekao da sve što govorim nije baš tako, da sam namerno okrutna, da sve to govorim da bi smo se još lošije osećali i da bi naš rastanak bio Rastanak. Ali da mi ne možemo pobeći od nas, da ti nikad nisi bio toliko siguran da nekog voliš, da si zahvalan Bogu na ljubavi koju osećaš prema meni. Da vidiš u mojim očima da moje srce zna da nema našeg rastanka…da mi možemo fizički da se razdvojimo, ali to je sve…mi ostajemo Mi…volimo se, želimo se, podršku jedno drugom i dahom dajemo…

I nismo se razišli…nismo se viđali neko vreme, ali se nismo razišli, sve vreme smo jedno drugo voleli…niti jednog momenta nisam posumnjala u tebe..nisam se ništa pitala, jednostavno, nisam sumnjala da tamo negde misliš na mene i čekaš me…čekaš nas…znala sam da je tako..

I onda … eto nas opet zajedno, gorimo, pričamo, smejemo se..svaki susret je potpuniji od prethodnog, svaki je opušteniji od prethodnog , jer prosto prestajemo da jurimo, shvatamo da imamo vreme koje imamo i da ga jednostavno trošimo zajedno…ne pronalazimo rešenje…ne razmišlajmo o sutra, nećemo da razmišljamo o njima…o nama. Trajemo…

Ali…ne ide to tako, bez obzira na naša osećanja, bez obzira na intenzitet, previše toga mi imamo u sebi da bismo bili u stanju toliko jednostavno gledati na Nas, zavaravamo se da je zbog ljubavi sve u redu, a nije…

Eto nas opet u istom kafiću, u istom separeu, sa istim pogledom na reku u koju ne smem da gledam, ma ne mogu, jer onda odvajam pogled od tebe…i ti pričaš…sad si ti okrutan…hoćeš da nas razdvojiš, moramo da se razdvojimo…da oslobodimo njih od nas…

Slušam te, upijam tvoj glas, uživam u njemu bez obzira što reči koje izgovaraš nisu lepe, а vidim ko smo  – dve kukavice, pune ljubavi, sebično okrenuti jedno drugome. I shvatam da ja nisam sebična, nikad nisam ni bila i kako sam se onda našla u ovoj situaciji i negde u meni počinju da tinjaju pitanja – zašto?, kako? znamo da nećemo uspeti njih ostaviti i zašto stalno radimo isto spajamo se i razdvajamo??.

Ta pitanja se šire, okupiraju me, prestajem da slušam šta govoriš, čujem glas ali ne registrujem reči…jer kao da otvaram u sebi vrata, prolazim kroz njih i vidm nešto što sam trebala već da vidim…Moram da pokušam da dobijem odgovor na ta pitanja, moram da pokušam da razrešim situaciju, neću da budem obuzeta ljubavlju i nemoći istovremeno…ne ide mi!

Ustajem…ti pitaš gde ću, ja ćutim…kažeš imaš još da mi toliko toga kažeš, da produžimo trenutak, a sve to izgovaraš u dahu, ton ti se izmenio, gledaš me i znam da vidiš, jer uvek nekako prepoznješ emociju u meni koja me tera ili zaustavlja, vidiš da sam otvorila vrata u sebi, vidiš da krećem…

Htela bih da ti kažem da idem i da ovo jeste rastanak jer neću da budem tvoja – ovako.

Idem da završim jednu priču da bi bila u ovoj našoj priči.

Ne govorim ništa.

Odlazim.

Svaki početak je tažak, kažu. Pa tako je i teško početi ovo pismo Tebi. Pišem ga sa pretpostavkom da ga nećeš Ti nikada pročitati, možda većina hoće, ali posvećeno je samo tebi.

Krenem pa zastanem. Kako da počnem? Da krenem od početka? Ako krenem, moraću i završiti, mora doći i kraj. Da li želim kraj? Kraj pisma da. Kraj naš, ne, nikako. Znaš, oduvijek mi je želja bila pisati, o svemu, o svima, o sebi. O tebi. Evo počela sam sa pismom, pa neka bude pismo. Tebi.

A šta da ti kažem o tebi, kad sve znaš. Šta da ti kažem o osjećajima prema Tebi, kad i to znaš, ali odbijaš da znaš. Pa pisaću o njima, pisaću ih Tebi. Ej, znam nisam neki pisac, ali osoba sam prepuna emocija, totalno uzburkanih, zbunjenih, ali iskrenih. Zvuči ludo, ali tako je.  Misliš da si Ti kriv za to? Pa čuj, jesi. Da trenutno se vrti oko Tebe sve, da centar si svega, pa i ovog pisma. Lijepo je kad si centar nečijeg svijeta, valjda, tako sam čula. Osjetila se i nisam baš, možda  nekad kratko, s Tobom, ali na kratko.

Postavila bih ti par pitanja. Zašto? Čemu? Jesi srećan? Sve to da bi nahranio ego? A šta kad jedan dan to ne bude bitno? Kad staneš i zapitaš se… Kad pogledaš svijet realno, bez ljutnje koje nosiš u sebi. Da li ćeš tada shvatiti ko je iskreno stajao uz tebe, a ko samo da bi bio „viđen“? Šta kad padnu maske? Šta se tada desi, ko ostaje uz tebe? Gdje ovaj svijet ide… Vjerovala sam da si drugačiji, trebalo bi da jesi. Ti i ja znamo zašto. Ali ne, danas ljudima ništa nije sveto. O da odavno sam ja to naučila, vjreovala, ma i dalje vjerujem da ima izuzetaka, ali nisi Ti bio taj.  Izuzetak, mislim. Možda si taj, znaš „onaj“ u mojoj glavi, ali na javi, ne. Nažalost. Sve se dešava sa razlogom, da. Svaki dan se lupkam po ramenu sa ovom rečenicom. I vjerujem u nju.

Možda sam sad napravila zbrku, ali htjela sam ti reći jednu stvar, da volim te i dalje, i hvala ti. Na čemu? Na svemu, osmijehu, zagrljaju, poljupcu, savjetu… Lekciji! Vjeri. Kakvoj vjeri? Pa u sebe. Ljubavi prema sebi, i spoznaji da je svako sebi na prvom mjestu, pa onda sve ostalo. Da, sad sam ja sebi. Ali to ne znači da nema dovoljno ljubavi za još nekoga, ma ima i previše.

Odoh možda predaleko, ali htjela sam ti reći da sam ti oprostila, za sve. Ali oprosti i ti meni, ako sam ikad, a znam da jesam, pogriješila. I da te razumijem, za svaki postupak, za svaku neodgovorenu poruku ili poziv. Ali i na tome ti hvala, jer kažu, sve dok si zahvalan za ono što dobijaš ili imaš ( ili ne dobijaš ili nemaš), očekuj da će ti doći ono čemu se nadaš. Tako nekako..

Znaš, najviše mi je žao što se nismo pozdravili, otišao si. Sa pitanjem, kako sam? Pa dobro sam, biću i bolje. Obećavam ti da ću biti dobro, ako mi obećaš i ti da ćeš biti srećan. Možda je glupo, ali vjerujem da ćeš nam se vratiti, da nije to sve od tebe. I nadam se da nije. Nedostajaćeš, nedostaješ već mnogo.

Zaborav? Ne vjerujem u to. Neću te zaboraviti. Čuvaću najljepšu uspomenu na Tebe. I hvala Ti još jednom na svemu. Čuvaj se. Nadam se da će ti tamo biti bolje. Zamolia sam, već znaš koga, da Te čuva, kad ne mogu ja.

Bila je topla i mirna noć tog 13. juna kad sam prvi put poslao poruku preko društvene mreže ženi koja mi se na prvi pogled svidela i probudila u meni nešto drugacije. Davno sam pratio njen život preko Facebook-a i mnogo puta pokušavao joj se javiti, al strah i trema su uvek učinili svoje i ja sam odustajao sve do tog toplog i mirnog 13. juna.

-Ćao. Šta radiš? – glasila je moja prva poruka koju sam pisao sa tremom i drhtavim rukama. Ubrzo je stigao odgovor kroz koji se osetila toplina i ljubaznost prijatne žene o kojoj sam mnogo razmišljao. Dopisivali smo se u prijateljskom raspoloženju do kasno u noć. Ne znam na koji način, ali osetio sam da se i ona zanima za mene. Možda ne toliko koliko ja za nju, ali sam neku hemiju i leptiriće osetio duboko u sebi. Kako su dani prolazili mi smo sve češće i češće razgovarali o životima, uspesima i nasim razočaranjima. Otvorio sam joj se iskreno kao nikom do tad i shvatio da je to žena koju želim za sva vremena. Njen glas je bio nesto posebno, poput izmešanih glasova ptica koje su širile najlepšu pesmu koja bi sve oko sebe opustila i raznežila. Taj njen glas mi je davao mnogo poverenja i bio je lek za sve sto me muči. Napokon, dogovorili smo se da dodjem u njen grad koji je od mog udaljen 50km. Bio sam mnogo uzbudjen i sa nestrpljenjen očekivao taj petak.

Došao je taj dan, za mene najveći u zivotu. Ranom zorom sam počinjao da se spremam poput mlade pred venčanje. Ništa nije moglo da me spreči da odem i zagrlim moju princezu, čak ni to što nisam imao za put. I tako, uputio sam se peške razmišljajući samo o njoj. Posle 5 sati pešačenja konačno sam stigao u njen grad. Baterije na mobilnom je bilo samo toliko da joj se javim gde se tačno nalazim. Posle nekoliko trenutaka ugledao sam ženu koja ide prema meni. Bila je to žena koju sam zavoleo pre nego sto sam je video, bila je lepša nego sa slike. Duga crna kosa, božansko lice na kojem se širio blistavo beli osmeh, a oči poput dva najsjajnija bisera. U tom trenutku nisam znao šta učiniti: dal je zagrliti snažno i poljubiti ili ostati skamenjen u mestu i diviti se toj lepoti. Ipak sam učinio ono prvo, snažno je zagrlio i prislonio moje usne na njene. U tom trenutku niko na svetu nije postojao oko mene, samo ona i ja i ljubav.

Krenuli smo zagrljeni do njenog stana i razgovarali, a meni je srce tuklo i ispunjavalo me nekom slatkom tremom. Došli smo do njenog stana, raskomotili se i nastavili opušten razgovor. Kako je noć sve više tekla meni je bilo neprijatnije gde cu spavati. Stan je bio lepo opremljen, TV, orman, dva dvoseda i jedan manji krevet. Iskreno, pored mnogih veza koje sam imao, prvi put me prošla neka jeza, osećao sam se kao da sam prvi put sa ženom. Naravno, legli smo i izgubili se u stravstvenim poljupcima i dodirima duboko u noc.

Sledeće jutro sam se probudio pored žene za koju sam znao da ce postati moja supruga. Kako je dan odmicao ja sam morao da se vratim u svoje selo. Otpratila me do autobuske stanice a niz njeno božansko lice slivala se suza za suzom. Kad sam se vratio kuci više nije bilo isto. Ni sekunde nisam prestajao misliti na nju, postala je moje sve i pitao sam se mnogo puta dal zaslužujem to. Nakon par dana došla je ona kod mene u plavoj majici dugih rukava, crnim helankama i štiklama. Izgledala je poput andjela koji se sa neba spustio kod mene. Još mi je bilo draže kad sam video kako je sa osmehom prihvatila moju ćerkicu. Naravno, i malena nju. Naravno, ja sam hteo da se što pre izgubimo u naš deo kuće i da je strastveno poljubim al to nije bilo moguce od moje stare majke koja se raspričala sa mojom suprugom kao da se znaju godinama. Sve ovo je za mene bilo prelepo, ali zna se sve što je lepo kratko traje.

U naš zivot i sreću umešali su se moji grehovi iz mladosti. Svu našu sreću i planove prekinula je pomisao da li ću otići nedužan u zatvor i vise ne videti svoju suprugu koju volim više od svega. Bila je uz mene čak i kad nade vise nije bilo. Vratila se u svoj grad, a ja sam morao pobeći u nepoznato. Čuli smo se svaki dan, ali ja sam sve više venuo bez njenog dodira. Nakon mesec dana stvar sa policijom se malo slegla, a ja sam pojurio kod moje supruge da je što pre vidim i zagrlim. Kad smo ugledali jedno drugo pomešali su nam se osmeh i suze. Bilo je previše uzbudjenja, nastavili smo život u njenom gradu sa mojim povremenim odlascima u drugu državu sređujući papire za posao i bolju budućnost. Ljubav medju nama je rasla iz dana u dan pa čak i u situacijama koje bi malo parova izdržalo smireno i zagrljeno poput nas dvoje. Bilo je da po 2-3 dana ne okusimo hranu, ali to nas nije razdvajalo niti činilo nervoznima. Naprotiv, znali bi se što jace zagrliti i zaspati. Ljubav je bila prevelika, mnogi bi nam pozavideli, ali problemi su poceli opet.

Počela je moja prevelika ljubomora, strah da će neko oteti ono što je moje, da će joj dosaditi ovaj život sa mnom. Ja sam je voleo, ali nisam joj mogao pružiti ni ono osnovno za zivot, iako je ona bila žena na mestu mene je ta sumnja ubijala da će jednog dana reći: izvini ne mogu više ovako, a ja sam bio nemoćan da bilo šta uradim. Prikrivao sam tu ljubomoru u meni nespavanjem, grickanjem prstiju, sve u meni se kidalo. Naravno, posle alkohola sve to u meni izbije na površinu i dodje do svadje. Znao sam da me voli ali strah od ostavljanja je bio jaci od mene.

Vrhunac naše svađe došao je za Novu Godinu kad me obuzela preterana ljubomora i nasrnuo sam zestoko na nju pod dejstvom alkohola kojeg proklinjem od tog trenutka. To jutro sam završio u policijskoj stanici i čekajuci da dam izjavu razmišljajući zar je od onolike ljubavi došlo do ovoga. Posle toga neće više biti isto, gledamo se kao dva stranca, što smo i postali. Nikad to više nece biti brak kakav je bio zaslužujuci meni i mom strahu i mojoj nepotrebnoj ljubomori. Znam da nisam zaslužio drugu šansu, ali voleo bih je do dana kad moram krenuti tamo gde niko ne zeli.

Ovo je jedna tužna i romantična prica o Milanu i Lejli.

Ljubav postoji ako mene pitate to je jedna dusa a dva tela koja zive kao jedno disu kao jedno i postoje kao jedno! Kako rastemo i odrastamo tako se mjenjaju i nasi snovi, nasa masta, nasi ciljevi, mjenjamo se iskljucivo mi, nas um drugacije prihvata zivotne standarde. Pitate se sta su to zivotni standardi? Standard je rijec koja ima nekoliko znacenja: u klasicnom smislu standard je naziv za zastavu, nacionalnu ili borbenu. U modernom znacenju standard je postala “mjera ili kvaliteta koja je uspostavljena od strane nekog tijela ili autoriteta, sto znaci da se kroz nase odrastanje mjenja se nas autoritet prema zivotu sve nam postaje jasnije i drugacije. Sta hocu da kazem?

Odrasli smo onda kada shvatimo koje ljude i kakve ljude zelimo u nasem zivotu, odrastamo onda kada shvatimo da nismo samo mi u pravu da ima uvjek neko pametniji od nas, odrasli smo onda kada shvatimo sta je to za nas dobro, odrastamo onda kada shvatimo kakvog covjeka i zivotnog saputnika zelimo u nasem zivotu. Kad si mlad lud i zaljubljen mislis da ne postoji bolje da nikad neces tako “ludo voljeti” da ces uvjek patiti i da je to Boze moj kraj svjeta zaljubis se odmah na prvi pogled zasto? Zato sto je neko lijep, zgodan, popularan, smeker ili kako vec se to tumaci u modernom svjetu. Pokupis sve te ajmo reci “kvalitete” i upadnes u zamku: udas se, stvoris porodicu a ta osoba nije u opste covjek onakav kakav ti se cinio pre par godina, zasto? Zato sto nisi odrastao nisi analizirao, nisi slusao i na kraju patis.

Ne dozvoli te da upropastite mladost i zivot pogresnim postupcima i ludo zaljubljenim mozgom mnogo ce da kosta. Nisam ja mnogo stara niti sam nesto preterano mlada samo mislim da sam odrasla, 25 godina je taman doba i vreme kada mozete da logicki razmisljate i da donosite odluke koje su kvalitetne i koje vi licno smatrate ispravnim, jer tada niko nece suditi i reci mlad si zasto si tako postupio. Svi ljudi u nasem zivotu su sa razlogom tu bili oni prolazni ili vjecno bili tu sa nama. Bog ih je poslao upamtite sa RAZLOGOM.

Kada sam upoznala Dejana upoznali smo se na  bolan nacin. Oboje smo tad imali teske trenutke u zivotu kroz nase druzenje postali smo podrska jedno drugom bilo je lijepo imati druga koji je uvjek tu za tebe, muskog druga kojem bi se do jutra jadala, pricala, ispijala kafice dopisivala, podrzavala i hrabrila govorila sam mu sve ce u zivotu proci budi jak, danas sutra ces imati svoje dijete svoju porodicu ima ces razlog za zivot. I on je to prihvatio ne znam dal sam mu tad u tom momentu pomogla al vidjece te da ta moja recenica nije recena bez razloga i slucajno.

Bili smo nerazdvojni dva drugara dobra stara koja je okolina pocela ismijavati, zadirkivati u smislu “Bicete vas dvoje zajedno, vi ste zaljubljeni”. Tako se na kraju i – desilo zaljubili smo se i krenuli u vezu bilo smo kao dva tornada koja su se spojila zajedno, nit mozemo zajedno niti odvojeno,zasto? Jer nismo odrasli on je imao svoje musice i svoj stav razmisljanja a ja svoj. Bila sam zaljubljena ali nisam dala da se prepustim do kraja jer sam tamo nekad bila zaljubljena i povrednjena mi je zenska sujeta i mislila sam to je kraj necu vise da volim onako kako ja znam, niti cu pretjerano da se trudim. On trudio se trpio ispastao, i vjerujte da ni danas ne mogu da vjerujem da me je istrpio i da je bio toliko uporan. Kada bi sve pisala pojedinacno ni jedan normalan covjek ne bi trpio zenu kao sto sam ja, tesku tvrdoglavu i hladnu koju apsolutno nista ne bi zaboljelo. Bilo je ogromnih svadja,ogromnih i lijepih trenutaka bilo je svega raskida, mirenja, plakanja, sve sto dva bica mogu da prodju zajedno. Vremenom i to se promjenilo promjenila sam se ja pa tek onda i on covjek mjenja covjeka sigurna sam u to. I znate sta se na kraju desilo? Zavoljela sam i vise od onog sto sam ja kao znala da volim, zavoljela sam ga ne zato sto je lijep da se razumijemo meni je najljepsi, zavoljela sam ga jer je bio vredan toga istrpio me i volio me ovakvu kakva ja jesam, nije trazio da se mjenjam a promjenio me! Zavoljela sam ga jer je branio sve ono sto su moje omiljene i najbolje drugarice pricale iako je citao od njih poruke kako sam ja rekla ovo ili ono iako je to bilo sve istinito i tacno nije bio taj koji je rekao hvala ti sto si to mislila o meni, hvala ti sto si to pricala, hvala ti sto su mi pojedinci otvorili oci,nije bio taj koji je lupao i vikao. Nego je bio neko ko je zagrlio i volio bez obzira sto sam ja tamo nesto nekad rekla jer nisam bila svjesna da u opste volim.

Kako da ne volis covjeka za kojeg mislis da ce u nekom momentu poluditi od bjesa prestati te voljeti i nikad te vise pogledati a on uradi sve suprotno od tog. Kako da ne volis covjeka koji trpi i kad si raspolozena, i kad si ljuta, bjesna, tuzna, ruzna, prosto ne mozes. Najvise sam ga zavoljela od momenta kada sam saznala da cu mu roditi dijete nase dijete, nase blago nas zivot, nasa radost i sve ono samo NASE! Tad shvatis da se to ne moze uporediti ni sa jednom ljubavlju iz djetinsta, ni sa jednom osobom iz okoline to je jednostavno nesto gdje samo volis oca svog dijeteta, gdje volis svog muza ,svoju srodnu dusu,i svog zivotnog saputnika a on je sve to u jednom… Postane ti i muz, drugarica, drug, doktor, psiholog, psihijatar, rame za plakanje, podrska, oslonac, ljubav, sreca i sve ono sto se moze nazvati SPOKOJEM…

Zato ne zurite da odrastete, ne zaljubljuj se u lijep izgled, bogat dzep, dobro auto, poznat u drustvu, smeker u gradu. Kao sto sam i rekla, ljudi su sa razlogom u nasem zivotu – on je bio moj razlog, ona rjec da ce jednom sve proci i da ce imati razlog za zivot, videte sad ga ima. Kada volis i kad si voljen, od male kolibe mozes stvoriti jedan ogroman dvorac!

Ne, nikako nije bio “moj tip”… Imao je puno mana.

Oženjen, perfekcionista, radoholičar koji hoće sve. A ja? Udata, pomalo drugačija, sanjalica sa jasno definisanim prioritetima… Totalno suprotni. Zasmejavao me je, pričao je…. O kako je pričao – ponekad više i od mene. Nikad nam nije bilo dosadno dok smo vodili duge razgovore. Dobar – da, jeste, uvek je bio dobar a tako čudan… Prvi dogovor za viđanje doneo mi je nemir i “leptiriće u stomaku”. Prvi poljubac onog predposlednjeg dana jula me je “kupio”. Toliko stvari sam prećutala… On je mogao mene zvati i poslati poruku kad god je želeo ili mogao, ja sam morala da čekam kad on može… Mogla sam uvek odvojiti vreme za njega, a čekala sam da on može da odvoji tih ukradenih sat-dva za mene… Videlo se da mi je stalo, da sam se promenila da imam jake emocije za njega… Govorio je da je to njemu samo fizički… Promena, strast, hemija, šta god… Emocije? Nisu postojale u njegovom rečniku… Trajalo je to tako deset meseci, onda sam pukla prvi put. Mogu i sad da vidim tu sliku. Njega, kako sedi kod mene, na fotelji i igra se sa tabletom samo par minuta nakon što mi je po ko zna koji put pokazao dokle ta strast može ići. Ćutao je, a ja sam sedela i gledala ga i bolelo je do ludila… Suze su same potekle, izvadila sam karticu iz telefona i spustila na njegov telefon. Podigao je pogled. Tišina.

“Evo, vraćam ti karticu, idi, vrati se njoj… Ne ide više ovako….” Plakala sam.

Ustao je. Šta bi? Jesu li mu upravo usne zadrhtale ili mi se pričinilo? Ne, nije mi se pričinilo… Morao je i glas da pročisti… Ali otišao je. Ostavio mi je pet dana pakla i tišine… Ni jedna bol ne boli toliko, kao ova, kada voliš, a nije ti uzvraćeno… Imala sam osmeh za muža, decu, kolege, prijatelje, a svaki momenat samoće i tišine bio je momenat za njega. Kiša je lila danima. Prijalo mi je. Kisnula sam, patila, plakala, pa onda iz početka. Silazila sam dve stanice dalje od kuće iz autobusa, da bi malo samo šetala i slušala muziku i još malo patila… Peti dan. Na prvu sirenu iz auta nisam reagovala, na drugu jesam…. Prišla sam, otvorila vrata, gledala ga… Pričao je. Sedela sam u autu i slušala. Ćutala sam, ćutala sam kao retko kad… Prolazili su mi delovi rečenica kroz misli… “Ne mogu ovako….. Slagao sam te…. Stalo mi je do tebe….. Ovih dana sam stalno mislio na tebe, nisi mi izlazila iz glave…. Brinuo sam….. Tražio sam te”

I vratio me je…. Bila sam srećna na početku, vodili smo iskrenije razgovore, kao da se trudio malo više… Ali promenio se… Postalo je suvoparno, površno, razgovori su se proredili… Otišao je na more sa njom… Jedan moj kolega mi je zaokupio vreme i pažnju…. Mesec dana je bio tu za mene. Sačekivao ujutru za posao uz kafu, uveče odvajao vreme za pivo sa mnom… Imala sam opet osmeh… Bledeo je u mom srcu i mojoj duši al opet bio je tako duboko tamo da ga niko nije mogao zameniti… Vratio se, zvao je…. Rekla sam mu tada sve…. Zvučala sam mu drugačije… “Imam nekoga… Eto, govorio si mi da nađem nekog drugog, da te nekad opterećujem, da se svet ne vrti oko tebe, i da hoćeš da se “odljubim” pa, evo, radim na tome….” Čula sam, osetila sam – svet mu se srušio…. Počeo je da dolazi svaki dan, zvao, slao poruke…. Našla sam se u procepu između dve vatre i nisam znala ni šta da uradim ni kako…. Setih se dela iz “Gospodara prstenova…. Njih nekolicina kreće u borbu sa nebrojano nadmoćnijim neprijateljem, patuljak: “Male šanse za uspeh, sigurna smrt, šta čekamo?” E tako sam i ja uradila… Povratak njemu – sigurna propast. Ostati uz nekog drugog – osmeh i mir. Pa propast naravno…

Dva meseca idile, ipak da li? Sve je podredio meni, priznao da me voli, imao emocije, onaj ludi, zaljubljeni pogled, imao vremena, pažnje, ljubavi, strasti, svega… Nije mogla takva promena kod njega proći neopaženo… Ona je primetila i iskonstruisala u svojoj glavi svoju verziju…. On se našao u procepu, on se promenio…. Ne kažem, imao je stvarno debele razloge i gomilu problema. Bila sam tu. Uvek sam bila….

Nakon svega…… Ni milion ovih “tri tačkica” mi ne može pomoći….

Voli me, pomalo. Guši ga sve, opterećuje. Čekam tih pola sata jednom nedeljno ako i toliko…. Mislim stalno na njega, pričam sa njime kad god mogu. Ubijam sebe. Moja vedrina, pozitivnost, moj osmeh i vreme za sve  i svakoga otišli su negde gde ih ne mogu više pronaći, verovatno onda kada je i on počeo da “odlazi” a još je tu…

Postoji li negde skala za jadnice poput mene da utvrdim tačno koliko sam nisko pala u tom čekanju poziva i čekanju njega i u davanju “još malo vremena” pa da mogu da vidim, da li postoji uopšte na toj skali neko ko je iznad mene? Na toj skali jadne i bedne ljubavnice i nije neki uspeh ako i postoji neko ko je iznad…. Ipak, van te skale na kojoj se mogu visoko popeti, ja sam davno dotakla dno.

”Moj zivot je dosadan”, pomisli Marko. Svaki dan mu je isti, kasno ustaje, kasno leže, ne izlazi, ne dobija poruke. Nakon što je zima prošla Marko je odlučio da ustaje ranije. ”Uh..super ustao sam pre 2pm, ah kako lepo vreme”. “Mama idem napolje!”. ”Ok, sine čuvaj se”, reče Jovana. I tako je on šetao ulicom sve dok nije video devojku kako sedi sama u parku, pomislio je da je čekala nekog , pa je otišao do prodavnice da kupi namirnice.

- “Mama, stigao sam”
- “Ostavi to na stolu”
- “Oke mama, odoh da učim”

I tako je Marko ceo dan proveo učeći za ispit. Sledećeg jutra kada je išao do prodavnice, opet je video tu devojku. Svidela mu se, pa je nastavio da je gleda par minuta, nakon toga devojka je verovatno slučajno pogledala u tom smeru i on se postideo i okrenuo je glavu. Taj dan je bio poseban za njega zato što je kupio novu igricu koju je želeo da proba.

Sledeceg jutra je opet zapazio tu devojku i pitao se zašto je ona stalno tu,popodne je pogledao kroz prozor i ona je sedela i gledala u telefon. “Ne, ne čeka ona nikog, samo sedi tu” uoči Marko. Nakon toga je sišao niz stepenice i otišao u park da posmatra tu devojku.  Bila je lepa, imala je dugu smeđu kosu, smeđe oči, nosila je naočare, mada izgledala je malo tužno. Zbog toga je Marko pomislio da je njegovo posmatranje uznemirava i zatim je otišao kući uveče. Mesec dana nakon što se to desilo, kada je padala kiša, Marko je izašao napolje ali nije video devojku pa je seo na klupu opušteno. “Volim kišu” reče Marko radosno. ”I ja je volim” reče devojka i zagrli ga sa leđa”, a ti si mi se oduvek sviđao, nego nisam smela da ti kažem.” “Um..Kako se zoves?” “Kaća ,ti?” “Marko drago mi je” ” I meni je” …Nakon toga ga Kaća upita “Da li se ja tebi svidjam?” “Da,naravno” reče Marko i poljubi je. Nakon toga su odlučili da žive zajedno kod nje.

-Ljubav čine male stvari

Završavala sam vanredno četvrtu godinu srednje škole i kako bih mogla da platim ispite i imam za džeprac, zaposlila sam se privremeno u agenciji za održavanje stambene zgrade u najelitnijem delu grada. Sasvim slučajno, došla sam na mesto mamine koleginice koja je zbog povrede morala da napusti posao. Mama je takođe bila tu privremeno, dok ne nađe nešto bolje jer joj je bivša firma za proizvodnju garderobe gde je radila bila na rubu propasti. Nisam se stidela ni jednog pristojnog posla, uvek nasmejana i podignute glave završavala sam sve svoje obaveze i izlazila u susret stanarima zbog čega sam većini postala draga. Uglavnom su bili porodični ljudi, divni, koji me iako sam bila mnogo “ispod njihovog nivoa” nikada nisu gledali sažaljivo ili me potcenjivali. Ima par izuzetaka ali meni je bilo najbitnije da svoj deo posla odradim kako treba, savesno i pošteno, znala sam šta je moj cilj i težila ka njemu, sa svima sam bila srdačna i prijatna pa je i one najveće snobove bilo sramota da prođu bez pozdrava. Prava Pepeljuga koja se nije uklapala u kalup žena koje uglavnom rade taj posao. Uvek sređena, čista, uredna, u običnoj ali pristojnoj garderobi, nalakiranih noktiju i diskretno našminkana, plavih očiju i crne kose pokupljene u neobaveznu punđu, prćastog nosića i malenog cirkona na njemu, bila sam predmet čuđenja, mislim da su se svi pitali zašto nisam na nekom boljem mestu. Zato što mi nijedan posao ne predstavlja poniženje, zato što sam želela da vidim kako je pomučiti se i doći do svog cilja sama, zato što su mi važniji dobri ljudi oko mene, kolege uvek spremne na šalu, nova iskustva i doživljaji svakog dana, od novca i bilo čega drugog. Sve moje predrasude bile su razbijene, ljudi koji imaju “od ptice mleko” i najpoznatiji su kod nas, drže svoje firme i imaju lične vozače automobila i džipova u koje ja ne bih umela ni da se popnem, zapravo su tako obični,prirodni i uglavnom, i pored svog novca, usamljeni.

On je radio sa još nekoliko drugara u zgradi, u stanu preuređenom za poslove koje su obavljali, a koju je činila soba za sastanke, jedna velika sa računarima,odvojena kuhinjica za osveženje, terasa i kupatilo. Imali su već dugo ženu koja se brine o higijeni. Privukao mi je pažnju još na početku svojom pojavom, plavim očima, spontanošću i pomalo sarkastičnim smislom za humor. Gledali smo se mesecima, ja bih se “slučajno” zadesila na recepciji gde je predavao ključ baš u vreme kada je završavao sa poslom. Ubrzo nismo mogli da sakrijemo simpatije jedno prema drugom, primetile su i njegove kolege i svi oko nas. Bio je nasmejan kad god me vidi, u trenutku bi se zbunio i zaboravio kako se otvaraju vrata, saplitao se i zamuckivao što bi kod mene izazvalo smeh do suza. Jer može da ima koju poželi i jer je 18.godina bio stariji od mene. Šalili smo se,smejali,prijali jedno drugom posle napornog dana makar i u prolazu. Znali smo da je ono drugo tu i da čeka, nekad ja njega što sam pravdala poslom, nekad bi on tražio razlog da se zadrži i proćaska sa kolegama na recepciji.Raspitivao se o meni. Lagano smo započeli komunikaciju,upoznavali se,kada mi je zatražio broj mojoj sreći nije bilo kraja.Zaljubila sam se i jedva čekala da dođem na posao. Rekao mi je da je oženjen i da ima dvoje dečice, u tom trenutku ceo moj svet se srušio. Tek nakon toga primetila sam burmu na njegovoj ruci. Odlučili smo da ostanemo u kontaktu. Odbijala sam da se nađemo nasamo jer sam znla da mu ne mogu odoleti, da će kočnice popustiti a poslednje što sam želela to je da nekome rasturim porodicu. Borila sam se sama sa sobom, osećanja su postajala sve jača. Obećao mi je da me neće ni dotaći, da samo želi da popriča samnom i bolje me upozna. I nije.

Posle dosta ubeđivanja a nakon posla, došla sam kod njega u kancelariju.Bilo je jesenje vreme, obukla sam se pristojno ali kao i uvek ženstveno i sa ukusom. Crno-beli dugačak mantil uz telo,ne previše uske crne pantalone koje su pratile liniju tela i košulju. Samo su moje štiklice odzvanjale hodnikom. Strah,trema,uzbuđenje i ukus opasnosti smenjivali su se u meni. Popravila sam kosu, šminku, udahnula duboko i pozvonila.Otvorio mi je nasmejan kao i uvek,tako prokleto savršen. Nisam se dugo zadržala, imala sam tada nekog ko me čeka. Zbijali smo šale, pomalo flertovali, držali se za ruke ali ništa više od toga.

Prvi poljubac je pao mesec dana kasnije, više nije bilo svrhe odupirati se. Zvala ga je kad god je samnom, kao da je osećala. Pričao mi je o njoj i o deci, delio je samnom stvari koje se ne dele sa ljubavnicom. Bila sam srećna ali znala sam da se vraća noj, da će ga ljubiti gde sam ga ja ljubila, da će je gledati kako je mene, da svo ostalo vreme pripada njoj. Želela sam više. Zaista nije hteo da me odvuče u krevet, zapravo nikada nismo ni vodili ljubav. Bio je pravi muškarac koji me ne bi odbacio ni da sam mu se predala. Zarobljen u braku zbog dece koju je obožavao, nije mogao da je ostavi. Razumela sam i nisam mu to ni tražila. Jednom je osetila moj parfem i napravila mu scenu,jedva se izvukao, od tada je nosio rezervnu garderobu za susrete samnom. Kad god je imao priliku zvao me je da izađemo van zgrade, kad ona i deca odu negde. Na piće, na palačinke. Odbijala sam uvek uz neki izgovor jer sam znala da ću se još više vezati, a ona i deca su mi stalno bili pred očima.

Sastajali smo se tajno sve dok sam radila tu, znao je da me iznenadi doručkom, jagodama, slatkišima. Otrčala bih na poljubac, na dnevnu dozu ljubavi i isto trkom se vraćala poslu. Još čuvam majicu koju mi je dao jer je moja odeća bila sva mokra od kiše, to jutro se nebo otvorilo a ja u svojim mislima promašila stanicu, jedva zaustavila taksi a i sa njim dobro kasnila. Rekla sam mu da odlazim ali ne i kad, nismo se pozdravili, mrzim rastanke. Ponekad se čujemo čisto da se uverimo da je ono drugo dobro, a znamo oboje da je potrebna samo jedna iskra da rasplamsa plamen.

Ovo je priča o jednoj neprolaznoj,beskrajno nevinoj i čistoj,nikada ostvarenoj ljubavi.O čežnji koja traje čitavu deceniju,o bolu koji čuvam duboko u sebi,o rani koja nikada u potpunosti nije zarasla.O sudbini.O onome što je moglo biti a nije.Čudni su putevi Gospodnji i ja nikada neću prestati da verujem.

Bila sam dete kada sam te prvi put ugledala.Sedela sam sa mamom u bašti poslastičarnice.Naravno,za tebe sam bila samo još jedna devojčica sa kikom i dva krupna plava oka koja su te pratila.Niko,pa ni ja,nije mogao da zamisli tada da ćeš postati moja životna ljubav,neostvarena želja i posle deset godina koje su mi donele mnoštvo novih ljudi,divnih momaka koji su me iskreno voleli i nudili mi svet na dlanu.A ja,ja sam svakog poredila sa tobom,nijedan ti nije bio ni blizu niti će ikada.Dolazio si u moje misli i u moje snove nepozvan,mrvice koje si mi davao bile su mi važnije od zvezda sa neba koji su mi drugi skidali.Nikog drugog nisam ni mogla da volim.Tajno najtajnija,zbog tebe bih se i sada odrekla svega i svih i dotrčala ti u zagrljaj.Ja,uvek ponosna i dostojanstvena koja je lomila muška srca,koja bi se samo sarkastično nasmejala na patetične priče o ljubavi.Ja koja nikada nije verovala da nekog možeš voleti do srži,bezuslovno i vanvremenski,celim svojim bićem.Bez reči,bez dodira,makar i na drugom kraju sveta.

Od kada sam te videla prvi put,lutao si mojim mislima,mojom dušom.Znala sam i tada da si pogrešan ali srce razum ne pita.Uskoro smo,na moje insistiranje koje mama nije razumela,skoro svako popodne provodile na kolačima.Nije mogla da ne primeti kako te tražim pogledom,moje razočaranje kada te ne vidim.Opomenula me je ali sigurno je to smatrala još jednim dečijim hirom.Kada je primetila da stvari odmiču kontroli,odlasci su bili sve redji.Kada sam joj posle nekoliko meseci,godina koje mi nisu donele zaborav rekla da bih se svega i svih odrekla zbog ljubavi prema tebi,svoje vere,svojih najbližih,gledala me je očiju punih suza.Majčinski zabrinuto i prezrivo u isto vreme.Pokušala je da me urazumi a kada je videla da ne dopire ni najmanje do mene,da sam te branila kao ranjena zver,na jako grub način mi je objašnjavala kako živite vi i vaše žene,vaše običaje,da se ne zanosim,da sam za tebe dete…svaka reč kao da mi je kidala deo po deo duše.Goranac,Šipar,kako god…za mene si bio Andjeo.Sećam se da sam od suza jedva dolazila do daha.Nije vredelo.Znale su da prodju i godine a da te ne vidim,zapisivala sam i pamtim svaki dan,mesec i godinu kada si bio tamo.Svi su znali,svi su primetili.Znali su za tebe i oni koji su samnom bar jednom pričali.Vreme je prolazilo,sve sam više patila.Sanjala sam o svitanju koje ću dočekati srećna na tvojim rukama,zamišljala sam i  želela da sagradim naš savršeni svet u kojem je ljubav jedina svetinja koja ne poznaje granice i zabrane.Šta god da mi se dešavalo u životu,tebe nisam prepuštala zaboravu,verovala sam da ćeš jednom saznati sve.Sve moje suze i molitve.Koliko sam noći zaspala sa tvojim imenom na usnama,koliko me je boleo svaki dan što bez tebe prolazi.Sa 18.godina sam ti konačno pružila ruku.Došla sam sa drugaricom,izrasla u pravu devojku za kojom su se svi okretali.Srce je htelo da mi iskoči iz grudi,gubila sam dah i jedva stajala na nogama.

Ta vrela letnja noć,30.4.2013.živeće u meni dok i ja budem živela.Seo si sa nama i pričao o nekim običnim stvarima,koje su sa tvojih usana zvučale posebno.Malo je trebalo da se slomim u paranparčad i priznam ti sve.Kada sam ti rekla da sam ja ona mala sa kikom koja je pre osam godina dolazila svaki dan sa mamom,osmehnuo si se.Oboje smo bili u svojim mislima,gledao si me prvi put kao ženu.Većinu vremena smo proveli u tišini ali ni to mi nije smetalo da ta noć ostane zauvek urezana u moje sećanje.Tvoj kolega i rodjak koji je bio svedok svih ovih godina,gledao nas je konačno zajedno i srećne.Rastali smo se,pružio si mi i zadržao ruku.Tu noć sam preplakala od sreće,kupila mami novu haljinu i ispričala joj sve.Nikada nije videla da mi tako sijaju oči,bila je i ona srećna zbog mene.Sledeći put sam te videla 15.7.2015.,bila sam u drugom mesecu trudnoće s čovekom koji me je voleo kao ja tebe.Pričali smo kao dva dobra,stara prijatelja.O mom poslu,o renoviranju poslastičarnice,o svemu samo ne o nama.Bio si odsutan i zamišljen kao i ja,palili smo cigrete jednu za drugom.Više te nikada nisam videla,pokušala sam da stupim u kontakt s tobom ali odgovarao si mi zvanično i bez želje za nekom dubljom pričom.Možda zato što možeš da biraš izmedju lutkica koje ti se nude,možda zato što si više od 20.godina stariji,oženjen i čuvaš svoju porodicu.Uvek sam govorila da se samo za tebe mogu udati,da drugačije neću biti srećna.I nisam.On zna za tebe,zna sve i živi sa tim.Moj mali andjeo je jedini razlog zašto se ne kajem.A borila sam se za tebe,Bog mi je svedok,do poslednjeg atoma snage.Molim se samo za tvoju sreću,svoju ću već jednom pronaći.Tebi,Š.S.

Mala plavooka, T.V.

Oblačim haljinu koja mi lagano klizi niz bokove, još jednom bacam pogled ka ogledalu obraćajući pažnju na svaki detalj. Ne želim da pomisliš kako sam utrošila sate spremajući se za tebe, a sve u nadi da sam i sada jednako lepa kao pre osam godina.

Drhtavom rukom zaljučavam vrata i strčavam niz stepenice, ustreptala kao šiparica. Odavno sam naučila zvuk tvoga automobila i svaki drhtaj motora čini da moje srce sve jače kuca. Prepuna straha i očekivanja pokušavam da savladam buru koja me nosi i čini da se gubim u svojim mislima.

Isto kao nekada stavljam masku nehajnosti i samouvereno otvaram vrata tvog Audija. Gledaš me sa osmehom dok me nežno ljubiš u obraz. Drhtim, osećas to, ali ničim ne odaješ da si primetio. Čak i sada štitiš me od svega, od sebe same.
Krećemo i po ko zna koji put ne pitam kuda, nije mi bitno gde idemo, za mene više ništa ne postoji, sve je izgubilo smisao. Bitni smo samo ti, ja i ovo malo vremena koje sam ukrala da te vidim.

Pričaš mi o svemu, dok me sa istim žarom gledaš direktno u dubinu mojih očiju, jedino su tvoje oči imale moć da razoružaju i učine nemoćnim svaki deo moga bića.

Posmatraš me tako veselo, ne sluteći da svojim crnim mramornim očima samo pospešuješ buru koja u meni vlada. Svaki tvoj treptaj čini da se prisećam momenata i noći koje smo proveli zajedno. I da bih sve dala samo za još jedan tvoj poljubac. U sebi vrištim JOŠ SAMO OVAJ PUT, ali je strah da bih te mogla izgubiti je jači i čini da sam i dalje prikovana za svoje mesto. Gledam te… Sve mi se čini da se i u tebi odvija isti rat ili to samo ja reflektujem svoje želje.
Pališ cigaretu za cigaretom i znam da sam ja krivac za to što si ponovo počeo da pušiš. Sećam se vremena kada si ostavio cigarete i momenta kada si im se vratio. To je bilo one večeri kada si se uplašio za mene, za moj život. Nikada te nisam videla tako zabrinutog, želela sam da te utešim i kažem: „Mili, ne krivi sebe, to se samo sudbina igra sa nama”, ali nisam imala snage.

Sada ponovo sedim kraj tebe dok se u meni borba sve više vodi, gledam te, ali te ne čujem, jedino odzvanja moj vapaj JOŠ SAMO JEDNOM, a onda me ponovo drugi glas strmoglavo spušta na zemlju govoreći „Izgubićeš ga”. Prsti nam se slučajno dodiruju i znam da je to onaj momenat kada više nemam snage da se borim protiv emocija koje me stežu sa svih strana.

A ti… kao da si jedva čekao taj momenat. Padam ti u zagrljaj, prepuštena tvojoj milosti. Ljubiš me dugo i nežno, tvoje ruke su svuda oko mene, a ja sam tvoja, samo tvoja. Ne puštaš me iz zagrljaja dok me lagano ljubiš u stomak. Suze mi same liju niz obraze. Čvrsto me držiš i ja prvi put plačem pred tobom. Kao da ti suzama mogu reći sta mislim, osećam.
Mrzim sebe što opet nemam hrabrosti da se suočim sa sobom i kažem koliko te volim, umesto toga tiho šapućem, još samo ovaj put.

Ne želiš da me pustiš, osećam, ali moraš. Vreme je da me ponovo vratiš u moj svet. Još jednom bacam pogled ka tebi i prvi put vidim tugu u tvojim očima, ta suza koju skrivaš boli isto kao i mene što je bolelo. Trčim ka zgradi, bežim koliko me noge nose, krijem se od slučajnih prolaznika, ne želim da iko vidi moju bol. Zadihano se zaustavljam i nežno dodirujem svoj zaobljeni stomak. Pitam se kako bi bilo da je devojčica koju nosim tvoja…

Ponovo snenim pogledom pratim tvoj trag i zamišljeno izgovaram DA Mi JE SAMO JOŠ JEDAN PUT…

Uf, ljudi, ne znam odakle da pocnem… Nikada ranije nisam ni pomislila da cu pisati  ovako po netu  price, ali drugarica mi je poslala jednu pricu sa ovog sajta da procitam. Bez razmisljanja sam odlucila da napisem i ja. Da konacno otvorim svoje srce. Zelim da svi procitaju ovo! Zbog situacije cu promeniti imena i gradove u kojima se desava ovo. Pa da pocnem…

Ja sam iz jednog malog mesta u Srbiji i u toj varosi se svi znamo. Ja sam iz dobre porodice, kazu da sam prelepa devojka, dobra, super odlican djak. Inace bavim se modelingom i odlicno mi ide. Ali pravim modelingom, nisam INSTAGRAM model! I ja tako lepa i sva fina naravno zavoleh jednog dobrog decka, koji je tamnog tena, zapravo zavoleh roma! Znam… Odmah cete me svi osuditi. Ovako fina ja sa prljavim romom? Eh, ljudi, ko nije doziveo ovo ne moze da razume… On je dve godine stariji od mene, lep, zgodan, kulturan, sladak , sarmantan, bogat… Zivi u inostranstvu i dolazi svakog leta sa roditeljima u nase malo mesto. Secam se prvog susreta,2010 godine.  Sedela sam u parku , prisao je i pitao me za upaljac. Znala sam odmah da je samo zeleo da mi pridje. Imao je upaljac. Dan po dan, mi smo poceli da sedimo zajedno u skolskom dvoristu, da setamo, da pricamo… Iako sam imala tada kada smo se tek upoznali samo 15, ja sam osetila neku neverovatnu platonsku ljubav prema njemu. Tada jos uvek nisam imala prvog decka, nisam imala prvi poljubac, tako da smo jedno desetak dana svake veceri sedeli i pricali na zeleznickoj stanici, gledali zvezde, pili vodku, i smejali se kao ludi. On je tako mocan, sladak, slatkoreciv , pametan , sarmantan. O svemu smo pricali, mada vise je on pricao jer je pun iskustva iz inostranstva. Blizio se njegov odlazak, bila sam previse tuzna, ali nisam imala kada o tome da mislim jer smo se dopisivali non stop i svaka njegova poruka mi je izmamila osmeh ! Najiskreniji osmeh! Slusali smo sledece pesme :Chica bomb,sve sto imam i nemam ja. Toliko lepih dana i noci sa njim… Zavolela sam ga, osecala sam da je deo mene, a nismo se cak ni poljubili. Na toj zeleznickoj gde smo provodili noci, videli smo zvezdu padalicu! Rekao je da je to ZNAK. I zamislio je zelju da opet budemo na istom mestu sledece godine. Otisao je 17-og avgusta. Probudila sam se i shvatila da me nece zvati, da necemo zajedno cigaru da ispusimo, da necemo uvece da sedimo, NEMA GA. Ne znam kada cu da ga vidim. Boze, toliko tuge nisam osetila nikada. Javljao se on iz inostranstva sa halo govornice, kuckali smo se i na fejsu, ali odrzali smo kontakt sve do decembra. Zadnji put me je zvao da mi cestita Novu godinu. A da… Imao je devojku tamo.  Zelja koju je zamislio kada je video zvezdu padalicu mu se ostvarila. Kao i sve zelje od tada… Dosao je sledeceg leta, posle tacno godinu dana i opet promenio moj zivot.  Samo sto sam ja imala decka , dugu i ozbiljnu vezu od 9 meseci. Naravno, sve dok nisam ugledala u mom malom mestu NJEGA. Dosao je posle celih godinu dana, posle mojih prolivenih suza, opet ga vidim. Jos lepsi, jos otmeniji, jos… MA ON JE COVEK MOG ZIVOTA, pomislih… Bio je malo ljut jer je znao da sam imala decka. Nasli smo se u prolazu, slucajno i nije hteo sa mnom da prica kao nekada. A nasli smo se nas nekoliko , blejali smo na terenu. Moje dve drugarice, on, njegova dva brata. Naravno, on me je kulirao, stvarno je bio ljut. Meni je toliko bilo krivo da sam plakala kada sam se vratila kuci i resila da ga zaboravim. Kad… Sutra , stize mi sms njegov. Boze, kako mi je slatko samo pisao!!! Poceli smo da se vidjamo na istim mestima kao i prosle godine. Samo sto smo se jos vise zavoleli. Leto, vodka, on i ja na zeleznickoj. Boze, nista mi vise nije trebalo. Nisam gledala na sat, pojma o vremenu nisam imala, ulice su mi bile lepse kada je tu, BIO MI JE LEPSI ZIVOT!!!! Kao da sam bila na nekoj drugoj planeti. To treba doziveti. Pao je prvi poljubac. Ja sam njega poljubila. Kad smo poceli da se ljubimo, mislim da su se sudarale planete. MA ZEMLJOTRES. posle tolike zelje, gledanja, nedostajanja, ljubili smo se kao da nam je to poslednje. Toliko emotivno, pozudno, strastveno.  Boze, kako sam ga zavolela. Za samo 15 dana provedenih sa njim, ja sam ostavila decka sa kojim sam bila 9 meseci i nijednog trenutka se nisam pokajala. I ove godine je isao 17-og avgusta u jutarnjim casovima. 15-og uvece smo spavali. Ne mogu to da vam opisem. Osecali smo se!! Osecao je da  ga volim, osecala sam da me voli! 17.avgust jutro… Boze, budim se, i sve je crno. Ulice su ruzne, telefon mi ne zvoni, necu ici do prodavnice samo da se vidimo na MINUT, DVA. Uvek smo pisali kada smo zeleli da se vidimo , a oboje na primer nismo moglil zbog obaveza u kuci: aj na minut, dva <3 I zna se, idemo u prodavnicu. Samo se odgledamo  i odemo kuci nazad . toliko smo se voleli… Znamm, malo smo vremena proveli zajedno, ali to ni ja ne mogu da objasnim kako se desilo brzo i nestvarno! Patila sam kada je otisao. Culi smo se, dopisivali. Njegova jedna sms poruka me je srecnom drzala i dva,tri dana. Boze, propila sam zbog njega. Petak i subota ja pijana i mislim o njemu, placem , slusam pesme, NE MIRIM se sa tim da mozda nikada necu biti sa njim. Ipak je on rom, moji bi me ubili kada bi saznali. Mi smo nasu ljubav krili jer je bila nemoguca. I njegovi ne bi dali i moji, a i okolina je sumnjala i pocelo je da se suska o tome. Mada niko nije imao dokaza. Dosao je bio decembar, ja vise nisam mogla da izdrzim! NISAM ! Trazila sam resenje da dodjem nekako u njegovu zemlju i da ga vidim makar na minut, dva. Na pocetku sam rekla da se bavim modelingom i slucajno naletim na agenciju koja salje modele u njegov grad. Poslala sam fotografije, odmah sam odgovor dobila. Za 10 dana putujem sa mojima na kasting za inostranu agenciju. Taj period se ja i on nismo culi, nije ga bilo na fejsu, nije odgovarao. Znala sam da ima devojku… Nista, idem pa sta bude! ovo je kao u filmovima ispalo. Moji su mnogo strogi i nikada ne bih mogla da ugrabim ni pola sata da se vidim sa njim, ali ispalo je tako dobro zato sto su se nasi znali i moji su rekli da ce zvati njegove roditelje da nas sacekaju kolima, da nam nadju smestaj jer ipak nismo poznavali taj  grad. Medjutim ja nisam znala za to da su se oni dogovorili vec sam dozivela sok. Stigli smo , njegov otac nas je sacekao i odveo na rucak u restoran. Poceli smo da jedemo i pricamo, i samo na vratima sam ugledala NJEGA. pozvali su ga da ruca, nije ni on znao da sam ja tamo. Pocele su ruke da mi se tresu. On se zbunio ali smo odglumili da se tek sada upoznajemo. Ispratili su nas do pansiona gde smo prespavali moji roditelji i ja. Sutra sam prosla na kastingu, i onako svi srecni, zvali da saopstimo njegovim roditeljima jer su oni zahtevali da im se javimo i sutra. Opet su dosli kolima po nas i otisli u njihov stan. Pripremili su rucak, celog dana smo pricali, on i ja smo se neprimetno gledali i tako ocima zeleli da to ne moze recima da se opise. Oci su mu sijale. Ja sam otisla do wc-a, u trenutku kad sam posla , on je izleteo u hodnik, lazirao da mu zvoni telefon. Ja sam izasla iz wc-a i dok se gledao u hodniku u ogledalu i pricao telefon samo sam ga u obraz poljubila nista ne govoreci, ni on, ni ja. Ispratili su nas do stanice. Kada sam stigla u Srbiju, saznala sam da za mesec dana opet idem ali sama i to na dve nedelje. Sta da vam pisem dalje…….. To su bili najlepsi dani u mom zivotu! SLOBODNO SMO HODALI ULICAMA, LJUBILI SE, GRLILI, SMEJALI, nismo morali da se krijemo !!! On je imao devojku, nije zeleo da mi prizna. Slagao me da su raskinuli zato sto me je stvarno zeleo i voleo! Ali on je bio svestan toga da nista ne mozemo da imamo on i ja. Njegov otac je strog kao i moj. On ne sme od njega nista da radi, iako sada ima 20 godina, on je autoritet!  I to mnogo boli, mnogo boli kada ti drugi uzimaju srecu!!!! Osecala sam se kao princeza sa njim. Boze da li je postojala srecnija devojka od mene tada? Ne! Doslo je vreme da podjem. Nasli smo se u jednom parku, pricali smo, sedeli. Bilo je 12 sati prepodne, morala sam da podjem… Srce me steze, ne mogu. Zagrlili smo se jako, cvrsto. Nisam mogla da izdrzim, suze su same posle, nisam mogla da se smirim. Samo mi je rekao idi, idi, necu da me vidis. i poceo on da place… U putu ka Srbiji poslala sam mu poruku: Dala bih ti bubreg ako ti zatreba. Nisam to onako napisala. to sam mislila , to i sada mislim!! Kada sam stigla kuci, javila sam mu da sam stigla. Culi smo se zatim posle 3, 4 dana i rekao da dolazi sa njegovima za desetinu dana i da ostaju 20 dana. Bio je april. . Ocekivala sam ga za desetak dana, ali me je iznenadio. Bila sam u skoli, druga smena, dosla kuci i umorna zelela da spavam. Zvonio mi je telefon, neki broj koji nemam u kontaktima. ON! Boze, pitala sam ga odmah gde je, zove me sa srpskog broja. rekao je samo na nasem mestu za 10 minuta. Opet sam ga zagrlila, ceo svet je bio u mojim rukama! Tih dana sam imala volju za zivim, volela sam ga vise od bilo cega na svetu. Voleo je i on mene! Jedne veceri sam izasla ja u kafanu sa svojim drustvom, a on sa svojim i samo smo se gledali, i gledali, i gledali…. Ne smemo da pridjemo jedno drugom, imalo je cari u tome. NIje da nije. Dopisivali smo se i pitao koju pesmu da naruci. Rekla sam MINUT, DVA -Sinan Sakic. Reci su kao za njega…

Stvarno smo ludeli jedno za drugim!!!!!!!!!! Vodili ljubav, smejali se, pricali, izmotavali, svega je bilo. Bilo je  i one lepe ljubomore! Ali ne i svadja. Pitao me je konacno da mu budem devojka! Pristala sam odmah iako sam znala da ce sve ovo tuzno da se zavrsi ,ipak je to jedna zabranjena ljubav. Dosao je dan da podje. vratio se 5-og maja. Te veceri pre nego da podje smo se rastali na mojoj raskrsnici, 2014 su padale one kise, kada je poplava bila. Lila je kisa , a mi smo zarljeni stajali ,plakali i kisli na kisi. Tako jedno 10 minuta. Bila sam mokra do koze.  Opet ista prica… Samo tugu sam osecala. Kao da je deo mene poneo sa njim. Tri meseca smo se svakog dana culi i dopisivali, mozda je prosao za tih ti meseca svega jedan dan da se nismo culi i to iz opravdanih razloga. Mislila sam da sam mu devojka, tajna veza. Rekao mi je da je sa tom devojkom raskinuo. Poverovala sam mu zato sto sam ga osecala, osecala sam da me obozava na nacin kako juri za mnom, kako me ljubi, kako me voli, kako prica sa mnom… Sve dok mi nije palo na pamet sta ako me laze. Culi smo se i trazila sam broj njegove devojke da je pozovem. Naravno uplatila sam kredi za 1000 dinara jer je skupo za inostranstvo. Tada se uplasio i sve priznao. Da je sa njom zato sto je ona milijarderka, da zeli njen novac itd. itd. Rekao je da me voli previse, da ne moze bez mene, molio da se ne ljutim… Nisam bila ljuta, zaista nisam. Bila sam SLOMLJENA. Osecala sam da se razdvaja moje telo od tuge. Eskivirala sam sve zbog njega. Eskivirala sam to da moji saznaju i da me ubiju. Ostavila decka koji me je previse voleo  zbog njega. VOLELA SAM GA, stvarno sam ga volela, nenormalno i nestvarno! Volim ga i dalje. Posle njegovog priznanja proslo je mesec dana , ja sam se vec pomirila sa sudbinom  i on je dosao u Srbiju. Trece leto provedeno sa njim. Prelepo je opet bilo. Danju bismo se vidjali po vinogradima haha, krili se kao zecevi, po prodavnicama , kao slucajni susreti u centru vaarosi. Uvece bismo pili nas dvoje, zatim isli kod njega, naravno sunjali smo se isto kao zecevi da nas njegovi ne cuju. Ipak kod roma nije jednostavno da se ide, to su drugi ljudi, druga kultura. Vozili smo se skuterom,kolima, pili, zezali se, gledali zvezde, i naravno kad god je bio u Srbiji nije prosao njegov dolazak da nismo videli zajedno zvezdu padalicu. Dosao je dan da podje, naravno kao i svake godine taj prokleti 17-ti avgust. Bili smo kod njega, vodili smo ljubav cele noci, i ispratio me je do kapije njegove , zagrlili se i po prvi put nisam plakala na rastanku. Bio je to zagrljaj dug, ali nije bio kao do tada. Mirisalo je na nesto lose…. !!!! Posle svega 20 dana, ja resim da prekinem. Jela me je ljubomora, imao je devojku. NIsam se mirila sa tim da moju ljubav, da moje sve na svetu ima jos neko. A imala sam njegovu sifru od fejsa, imao je poverenja u mene, voleo me je. Prekinula sam jedva, ne skroz, culi smo se i dalje , ali razgranicila sam da jedan deo sebe mora da napustim. Taman kad sam ga zaboravila bar malo, moji su saznali sve. Ne znam kako. To je bilo strasno, psihicko zlostavljanje, kazne, zabrane. Pakao! Oduzet telefon, internet zabranjen. Kad se smirila situacija, ja sam nasla novog decka, koga sam ostavila posle 3 meseca zbog njega. Pisao je on meni posle toga, ali ja sam morala sve nase uspomene da obrisem iz telefona, sve slike, njega da blokiram na fejsu, obrisala njegov broj. Moji su mi naredili. Naravno, culi smo se posle toga par puta tajno kada me je on pozvao, ali jednog dana sam mu rekla da me vise
ne zove, da nastavi svoj zivot kako mu diktiraju roditelji. Nismo se vredjali, rastali smo se na mnogo bolan nacin.Mislim… Mi se nismo rastali, mi nikad necemo da se rastanemo! NIKAD. proslo je skoro 6 meseci od kada se nismo culi, i dalje ga volim kao i prvog dana. Kad god upoznam nekog decka ja trazim neke njegove osobine, ali posto niko nije kao on, ja sam sama i mislim da cu ostati sama. Ne mogu da se pomirim sa tim da tako nesto lepo, vaspitano, pametno postoji. On me je naucio mnogim stvarima u zivotu! Nikada ga necu zaboraviti, a nece ni on mene. Osecam ga i dalje! Svuda je oko mene. Ali nasa prica se tuzno…. htela sam napisati ZAVRSILA. ALi nasa prica se nikad nece zavrsiti.

AKO NISTA, BAR SMO POD ISTIM NEBOM SADA I ZAUVEK! VOLIM TE!