,,Uh ….kako mrzim….”-divno mi je jutro pocelo,taman da se ispruzim da ugasim alarm padne mi na pod,a zvonjava nikako da prestane…Da li i vi mrzite isto koliko i ja da ustajete rano?

Ne mislim rano u smislu 7 sati ujutru ,vec u 5 sati!Da dobro ste me culi….i sve zbog mog tate koji je otisao na nekoliko nedelja kod mog brata.Naravno neko je morao da ostane da se stara o njegovoj pekari,a to sam nazalost bila ja.Jedina dobra stvar je sto je pekara sagradjena u kuci u prizemnom delu tako da ne moram daleko da idem da bih stigla do nje .Ne volim preterano to mesto,nije previse veliko ni malo pre bih upotrebila termin udobno da bih je najbolje opisala.Inace,volim takva mesta,ja sam osoba kojoj ne treba previse prostora…

Nikad nisam videla osobu koja toliko voli svoj posao kao moj otac.On je prakticno stvorio ovo mesto,sagradio ga iz temelja.U tome mu je moja majika pomogla finasijski ,jako puno su se voleli.Na zalost moja majika je preminula kad sam imala 8 godina.Zbog toga ne volim puno vremena da provodim tu.

Konacno sam se obukla i sisla dole.Hvala bogu tata mi je ostavio sve recepte za ono sto treba da pripremim,jer inace bez njih ne bi znala ni led da napravim hah Napolju je idalje mrak,osecam se kao da sam ustala u sred noci…odmah sam se bacila na pripremu peciva.

Naravno ja ne bih bila ja da nisam uspela u 23-oj godini da se ispecem na rernu i umalo zapalim citavu prostoriju.Nista cudno za mene samo jos jedan obican dan.Jedno 2 sata kasnije zavrsila sam sve sto sam morala i mogla sam da otvorim pekaru ,,Katarina”.Kao sto se da predpostaviti dobila je ime po mojoj dragoj majici.Ulazila je musterija za musterijom i svima sam uputila pa jedan pomalo lazan osmeh za razliku od mog tate koji je istinski voleo ovo mesto.Gledao je na njega sa takvom iskrom u ocima kako nikad mene nije pogledao,narocito ne posle smrti moje majike.Dan polako odmice i ja ovaj posao privodim kraju ,i mogu vam reci uopste nije toliko tezak koliko sam mislila cak stavise dobro sam se snasla.

Vreme je da zatvorim radnju i da odem da se napavam za sutrasnji dan koji isto pocinje pre nego sto i sunce izadje.Kako sam se spremala za krevet skidala sam sa oznojenog lica pomalo razmazanu sminku.Kako je bilo pozna jesen,napolju je velika sparina i dodatna toplota me je grejala od silnih rerni.Bacila sam pogled kroz prozor i videla sam da na jednoj klupi ispred moje pekare sedi jedan mladic.Pognutog stava je sedeo ,drzaci u ruci jednu flasu nisam sigurna tacno sta je u njoj ali predpostavljam alkohol.Veoma nemiran, besan na nekog ili nesto stalno je ustajao i vracao se da sedne,izgledao je kao da nema gde da ide.Drzao je moju poznju jako dugo da ni sama nisam verovala da je proslo skoro 40 minuta.Posmatrala sam ga kroz malo razgranute zavese kao da sam se plasila da me vidi.

Videvsi da je vec kasno a da moram sutra rano da se budim bacila sam se u krevet.U glavi su mi prolazile slike od danasnjeg dana i kako sam ipak uspela sve da uradim kako treba.Na prelazu iz jave u san zacula sam jak tresak nekog predmeta o pod.Ustala sam da proverim sta je u pitanju i videla komadice stakla rasute po ulici kroz koje se mesec presijavao.Pored popijene i razbijene flase sedeo je mladic nije se pomicao samo je sedeo i gledao u jednu tacku.Nisam smela vise da se zaludjujem i da ga posmatram koliko god da sam htela da saznam nesto vise o njemu.Otisla sam da spavam.

Boli i dalje. A ta rana nikad nece moci da zaraste. Jer je on bio sve sto sam imala u zivotu.on mi je bio sve. Sa njim je bilo kao u bajci. Sve savrseno. Dugo je trajalo.

Približavao se moj rodjendan,1 avgust. Rekao mi je da mi sprema neko iznenadjenje ,ali ostace tajna.. Kada je dosao taj dan,ja sam mnogo bila srecna,a on jos vise. Bila sam kuci sa drustvom i cekala sam da me zove ,da dodje po mene sa motorom i idemo na to mjesto gdje je iznenadjenje. Trebao je doci u 3 sata,ali nije dosao. Ja sam bila ljuta. Prolazio je sat po sat. Kada je bilo 6 sati,zvonio mi je telefon. Zvao me njegov drug. Javila sam se. Cula sam neki plac i histeriju. Kroz plac mi je samo rekao ‘Ej cao,Marija. Andrija je. Poginuo je’ .. Nisam znala o cemu se radi,ali kad mi je bolje objasnio ,telefon sam bacila i istrcala iz kuce u bolnicu. Kada sam.usla u bolnicu ,vec mu je srce stalo. Molila sam da ga vidim poslednji put. Kada sam stala pored njega i dotakla mu ruke,bile su tople. Nisam mogla da vjerujem ,mislila sam da je to samo san. Odvojili su me od njega,jedva. Ne znam ni kako sam ja ziva bez njega.

Ali taj dan cu zauvijek pamtiti. Proslo je vec godinu dana,ali moja ljubav nije dosla,otisao je zauvijek . zauvijek…

Ruzo moja lepa…..Najlepsi moj decace.Duso moja.Zvezdo moja….cujes li me?Mogu li ove moje reci naci put do tvog srca,do tvoje duse?Cujes li vapaj ove moje bolne duse kako te doziva?….Gde da krenem,ruzo.bez tebe?Kuda da idem?Postoji li na ovom svetu mesto gde mogu ovo moje srce da ozivim,ovu moju tugom natopljenu dusu da izlecim?Reci mi…reci mi,jer ovaj zivot koji zivim zivot nije.Tuga za tobom me je dotukla.Bol mi kida grudi.Sunca nigde ne vidim.Ptice su prestale da pevaju.Cvece je uvelo.Reci mi,najlepsi moj decace,kako da zivot nastavim?Umorila sam se od plakanja,nemam vise snage.

Koliko sam bila srecna sa tobom.Mnogo.Mnogo.Nisam hodala zemljom vec oblacima.Pruzio si mi raj,cuvao si me u svom zagrljaju,pruzio si mi srecu,pruzio si mi ljubav…..Boze,kako sam bila srecna dok sam te imala,dok si bio uz mene.Hvala ti,ruzo moja,na tome.Hvala sto si bio deo mog zivota,hvala sto si me usrecio.Kad bi mogao ovo da procitas,shvatio bi moj bol.Tako sam sama.Tako mi je tesko.Tesko mi je sto te vise nikada u ovom zivotu necu videti.Cuti tvoj glas.Zagrliti te.Poljubiti.Ruzo moja.Duso moja….kad bi ovaj zivot mogao da mi te vrati.Znas kako bih te zagrlila i vise te nikada ne bih pustila?Znas li,duso moja,koliko te volim?Znas li,najlepsi moj decace,da cu te uvek voleti?Dokle god me bude,Dokle god disem ovaj vazduh.Uvek cu te voleti.Uvek.Ljubim te,gde god da si.Ljubim te.Mozda kad se rodimo u nekom drugom zivotu,mozda se tada nase duse ponovo pronadju i mozda tada sve bude drugacije.Mozda tada budemo imali nas dom,nasu kucicu,jednu lepu bebu koja bi imala tvoje oci,koja bi licila na tebe.Mozda tada bude bilo srece za nas.Volim te,duso moja.Najlepsi moj decace.Nikada te necu zaboraviti.Voli te tvoja Sandra.Zbogom.

Zašto,pitam se,zašto? Zašto mi je život opet uzeo ono što sam neizmerno volela? Odgovora nema, samo tama u sobi, moj plač, jecaj, osećaj praznine, tupi bol u grudima… Samo ja i užasna tuga…

Do pre par dana planirali smo budućnost, radovali se odlasku na putovanje, uživali, smejali se,voleli.Sada toga nema…Gde nestadoše tvoja silna osećanja prema meni, gde nestade sreća? Još jedno pitanje bez odgovora…

Dok me bol razdire, naziru mi sećanja, kako sam samo bila srećna sa tobom,koliko sam te volela, koliko si mi značio…A sada kada mi najviše trebaš, nema te…

Upoznali smo se prošle godine, na jednoj svadbi kod zajedničkih prijatelja, potpuno nenadano je ušao u moj život. Pre njega sam dosta patila, neuspešne veze, pogrešni momci koji su crpeli moju energiju i koji su me povredili… Godine su mi prolazile u plakanju, razočaranjima…Koristili su moju dobrotu, nisu me cenili dovoljno. Kada sam njega upoznala, osetila sam jaku hemiju, oborio me sa nogu totalno… Dugo se on raspitivao za mene od te svadbe, sretali smo se povremeno, ali ja tada nisam bila spremna da udjem u vezu. Prolazilo je vreme, opet jedan slučajan susret i tada sam konačno shvatila da je vreme za nešto više. Ovoga puta sam ja preuzela inicijativu i izašli smo na kolače…Taj prvi sastanak je bio čaroban, osećala sam se kao da se poznajemo ceo život, uživali smo, čini mi se da sam se tad odmah i zaljubila… Nikad neću zaboraviti kako sam se popela na prstiće da ga poljubim…ehhhh… Nakon toga, sve je išlo spontano, sve više smo se zbližavali, veza je išla dobrim tokom. Jedino što mi je stvaralo neku netrpeljivost je činjenica da je mladji dve godine od mene. Kadkad bi mi prošla misao kroz glavu da je još neiživljen, nezreo za neku ozbiljniju vezu, ali brzo bih to zaboravila jer je bio divan prema meni. Očarao bi me sitnicama, uz njega sam se osećala prirodno, ispunjeno, zaštićeno. Pružao mi je ljubav, bila sam srećna kao nikada u životu… On je jedini momak uz koga sam bila sto posto prirodna, motivisao me je, ništa se nije činilo nemoguće uz njega… Sve više smo se zaljubljivali… Uvek će mi ostati u pamćenju trenutak kada sam prvi put kročila u njegovu kuću… Tada sam osetila neki neobjašnjiv mir, kao da sam već živela tu… Zatim, trenutak kada sam upoznala njegovu porodicu, osetila sam kao da tu pripadam… Taj osećaj čak ni rečima ne mogu opisati… To mi se nikad nije dogodilo. Uživali smo sedam meseci i preko noći je sve palo u vodu… Pijančenje sa drugarima, izlasci su dobili prednost u odnosu na mene… Posvadjali smo se prvi put i oda tada se situacija menja. Plakala sam kao kiša, grlio me,ljubio, govorio da će biti sve ok. Zvao me svaki dan, govorio da imamo nešto kvalitetno, da nikad neće voleti nijednu kao mene, da će se promeniti… Verovala sam…Duboko sam verovala u nas i u našu ljubav… A onda je samo jednog dana pozvao i preko telefona raskinuoooo…Nije imao snage u oči da mi kaže da želi da se izluduje još, da nije pravi momenat za nas… Ceo svet mi se srušio… Ridala sam, jecala, ali on je stavio tačku…Tako lako… Prošlo je neko vreme, i dalje sam u neverici i dalje mi nije jasno šta se desilo… Trebaće mi dosta snage da prihvatim gubitak, da zalečim rane, da nastavim dalje… On je bio moja snaga, ponadala sam se da smo pravi, da konačno imam ono što sam oduvek želela… Kako naivno od mene, zar ne? Svi mi govore da ga zaboravim, da je prestao da me voli, da nastavim dalje… Ali, moje srce ne može to da prihvati , ne može. Kako zaboraviti tvoj sjaj u očima dok me gledaš, tvoj zagrljaj, tvoj dah na mom vratu, tvoje dodire, kako zaboraviti tebe, mili moj…

Možda se nekad sretnemo, možda ćeš nekada shvatiti, moja svetlosti, a do tada, moraću da se izborim sa ovom tamom i bolom u srcu koji su ostali posle tebe…

Sve je počelo kad smo bili deca, ja 14, on 15. Došla sam da se vidim sa najboljim drugom, i on je tu bio. Nisam mogla da skinem pogled sa njega, vremenom ni on sa mene. Posle nekog vremena, stupili smo u vezu, gde sam se zaljubila još više, a on me ostavio posle par meseci.. Kako sam odrastala, imala sam i veze i vezice, ali nista nalik njemu. Videli smo se posle 3 godine u jednom klubu, tu se pomirili, samo što je ovog puta bilo drugačije. Pomirila sam se samo iz razloga da mu vratim za sav bol koji mi je naneo, ali opet sam se zaljubila, samo što je sada i on bio, i to mnogo jače od mene. Prošli smo kroz sve i svašta, svađe, smeh, bes, suze, prva intima, prvi poljubac, letovanje u Budvi, zimovanje u toplom krevetu jedno uz drugo, popravljanje mojih ocena, njegovu maturu.. Ja 18, on 19.. Odjednom nešto je krenulo da se dešava. Ljubav je krenula da se smanjuje u meni, nismo je negovali, svaki dan je bio isti, dosadan, njegova ljubomora i posesivnost me dodatno ubijala. Raskinula sam, nisam više mogla da podnesem. Par dana posle raskida, došao je ispred mog ulaza u pola 2 noću i ja sam sišla. Potrčala mu u zagrljaj i poljubili se, onako iskreno. Ali ubrzo sam shvatila da sam napravila grešku, i da će biti lepo u početku ako i sad pređem preko sebe, ali kasnije će opet sve da se vrati na staro. Poljubila sam ga zadnji put, okrenula se i pustila suzu, da ne vidi.. Sve je nestalo, on je nestao. Ostala je samo bol, tuga, usamljenost i slomljeno u nama sve. Znamo da smo suđeni i da se oboje volimo, ali jednostavno.. On je tip okružen klošarima i lošim društvom. Dok sam ja bila tu, borila se za njega, nastavio je sa školovanjem, i pobedio svoje poroke. Sada, opet se vratio starom i plašim se da ću ja biti jedina ta koja će se boriti za našu budućnost. To me je nateralo da odustanem. Srce kaže da sam napravila grešku, razum da sam donela pravu odluku.. Videćemo ko je u pravu vremenom..

Sjedimo jedno pored drugog, blizu, ali bez dodirivanja. Gledamo se u oči.  Ja drhtim…mislim da i ti drhtiš, iznutra, savladavaš to, ne daš se…danas si ti taj koji mora da nas razdvoji…Rečima….

Verujem da nam srca neće pristati.

Sjedimo za stolom uz prozor s kojeg se pruža pogled na reku, divnu, sporu, tamno plavu reku, koja odlazi, ide dalje…kao što i mi pokušavamo…već drugi put….Ali reci je priroda da teče, a mi…mi moramo, trebamo, otići jedno od drugoga… i to nam stvara bol. Ako se okrenem da pogledam tu masu vode koja odlazi, okrenuću glavu od tebe, a to ne želim…moram da upijem svaku tvoju reč i očima, moram da upamtim mimiku tvog lica, taj povremeni osmjeh, taj izraz na licu koji mi pokazuje ljubav…jer ti si ljubav i tu ljubav osjećam, nosim u sebi, dišem kroz nju..

Sjedimo na istom mestu – jedno pored drugog, ali bez dodirivanja, gledamo jedno u drugo…i ja se brinem da će me oči prve izdati u ovom užasnom trenutku… da će mi kapci napraviti treptaj i suze krenuti i da ćeš ti osetiti još jaču bol, koja te, znam, već razdire…

Sjedimo na istom mestu, kao pre par meseci, kad sam ja govorila, a ti čutao, slušao i gledao me, topio me očima…

O čemu pričaš?!…Ponavljaš ono što sam ja već pričala…. da ne možemo biti zajedno…ne možemo…da imamo živote – ti s njom, ja s njim…da smo prevaranti, da neću da se osećam krivom…da ne mogu…neću, mislim da nemam hrabrosti da se raziđem s njim i znam da je ti nikako nećeš ostaviti…mnogo toga bi srušili, uništili njih, a nismo spremni da nosimo na leđima to…ali nismo u stanju više da nosimo ni teret naših osećanja…. I ti si me slušao, kao što ja sad slušam…reči su nam iste,…i ja sam pričala, bežala, spuštala glavu, lomio mi se glas…htela sam da prestanemo, da nestanemo, da ne budemo toliko jako MI, sad ti isto to govoriš…ne sme biti NAS.

Kad sam ja pokrenula naš rastanak…ti si rekao da sve što govorim nije baš tako, da sam namerno okrutna, da sve to govorim da bi smo se još lošije osećali i da bi naš rastanak bio Rastanak. Ali da mi ne možemo pobeći od nas, da ti nikad nisi bio toliko siguran da nekog voliš, da si zahvalan Bogu na ljubavi koju osećaš prema meni. Da vidiš u mojim očima da moje srce zna da nema našeg rastanka…da mi možemo fizički da se razdvojimo, ali to je sve…mi ostajemo Mi…volimo se, želimo se, podršku jedno drugom i dahom dajemo…

I nismo se razišli…nismo se viđali neko vreme, ali se nismo razišli, sve vreme smo jedno drugo voleli…niti jednog momenta nisam posumnjala u tebe..nisam se ništa pitala, jednostavno, nisam sumnjala da tamo negde misliš na mene i čekaš me…čekaš nas…znala sam da je tako..

I onda … eto nas opet zajedno, gorimo, pričamo, smejemo se..svaki susret je potpuniji od prethodnog, svaki je opušteniji od prethodnog , jer prosto prestajemo da jurimo, shvatamo da imamo vreme koje imamo i da ga jednostavno trošimo zajedno…ne pronalazimo rešenje…ne razmišlajmo o sutra, nećemo da razmišljamo o njima…o nama. Trajemo…

Ali…ne ide to tako, bez obzira na naša osećanja, bez obzira na intenzitet, previše toga mi imamo u sebi da bismo bili u stanju toliko jednostavno gledati na Nas, zavaravamo se da je zbog ljubavi sve u redu, a nije…

Eto nas opet u istom kafiću, u istom separeu, sa istim pogledom na reku u koju ne smem da gledam, ma ne mogu, jer onda odvajam pogled od tebe…i ti pričaš…sad si ti okrutan…hoćeš da nas razdvojiš, moramo da se razdvojimo…da oslobodimo njih od nas…

Slušam te, upijam tvoj glas, uživam u njemu bez obzira što reči koje izgovaraš nisu lepe, а vidim ko smo  – dve kukavice, pune ljubavi, sebično okrenuti jedno drugome. I shvatam da ja nisam sebična, nikad nisam ni bila i kako sam se onda našla u ovoj situaciji i negde u meni počinju da tinjaju pitanja – zašto?, kako? znamo da nećemo uspeti njih ostaviti i zašto stalno radimo isto spajamo se i razdvajamo??.

Ta pitanja se šire, okupiraju me, prestajem da slušam šta govoriš, čujem glas ali ne registrujem reči…jer kao da otvaram u sebi vrata, prolazim kroz njih i vidm nešto što sam trebala već da vidim…Moram da pokušam da dobijem odgovor na ta pitanja, moram da pokušam da razrešim situaciju, neću da budem obuzeta ljubavlju i nemoći istovremeno…ne ide mi!

Ustajem…ti pitaš gde ću, ja ćutim…kažeš imaš još da mi toliko toga kažeš, da produžimo trenutak, a sve to izgovaraš u dahu, ton ti se izmenio, gledaš me i znam da vidiš, jer uvek nekako prepoznješ emociju u meni koja me tera ili zaustavlja, vidiš da sam otvorila vrata u sebi, vidiš da krećem…

Htela bih da ti kažem da idem i da ovo jeste rastanak jer neću da budem tvoja – ovako.

Idem da završim jednu priču da bi bila u ovoj našoj priči.

Ne govorim ništa.

Odlazim.

Svaki početak je tažak, kažu. Pa tako je i teško početi ovo pismo Tebi. Pišem ga sa pretpostavkom da ga nećeš Ti nikada pročitati, možda većina hoće, ali posvećeno je samo tebi.

Krenem pa zastanem. Kako da počnem? Da krenem od početka? Ako krenem, moraću i završiti, mora doći i kraj. Da li želim kraj? Kraj pisma da. Kraj naš, ne, nikako. Znaš, oduvijek mi je želja bila pisati, o svemu, o svima, o sebi. O tebi. Evo počela sam sa pismom, pa neka bude pismo. Tebi.

A šta da ti kažem o tebi, kad sve znaš. Šta da ti kažem o osjećajima prema Tebi, kad i to znaš, ali odbijaš da znaš. Pa pisaću o njima, pisaću ih Tebi. Ej, znam nisam neki pisac, ali osoba sam prepuna emocija, totalno uzburkanih, zbunjenih, ali iskrenih. Zvuči ludo, ali tako je.  Misliš da si Ti kriv za to? Pa čuj, jesi. Da trenutno se vrti oko Tebe sve, da centar si svega, pa i ovog pisma. Lijepo je kad si centar nečijeg svijeta, valjda, tako sam čula. Osjetila se i nisam baš, možda  nekad kratko, s Tobom, ali na kratko.

Postavila bih ti par pitanja. Zašto? Čemu? Jesi srećan? Sve to da bi nahranio ego? A šta kad jedan dan to ne bude bitno? Kad staneš i zapitaš se… Kad pogledaš svijet realno, bez ljutnje koje nosiš u sebi. Da li ćeš tada shvatiti ko je iskreno stajao uz tebe, a ko samo da bi bio „viđen“? Šta kad padnu maske? Šta se tada desi, ko ostaje uz tebe? Gdje ovaj svijet ide… Vjerovala sam da si drugačiji, trebalo bi da jesi. Ti i ja znamo zašto. Ali ne, danas ljudima ništa nije sveto. O da odavno sam ja to naučila, vjreovala, ma i dalje vjerujem da ima izuzetaka, ali nisi Ti bio taj.  Izuzetak, mislim. Možda si taj, znaš „onaj“ u mojoj glavi, ali na javi, ne. Nažalost. Sve se dešava sa razlogom, da. Svaki dan se lupkam po ramenu sa ovom rečenicom. I vjerujem u nju.

Možda sam sad napravila zbrku, ali htjela sam ti reći jednu stvar, da volim te i dalje, i hvala ti. Na čemu? Na svemu, osmijehu, zagrljaju, poljupcu, savjetu… Lekciji! Vjeri. Kakvoj vjeri? Pa u sebe. Ljubavi prema sebi, i spoznaji da je svako sebi na prvom mjestu, pa onda sve ostalo. Da, sad sam ja sebi. Ali to ne znači da nema dovoljno ljubavi za još nekoga, ma ima i previše.

Odoh možda predaleko, ali htjela sam ti reći da sam ti oprostila, za sve. Ali oprosti i ti meni, ako sam ikad, a znam da jesam, pogriješila. I da te razumijem, za svaki postupak, za svaku neodgovorenu poruku ili poziv. Ali i na tome ti hvala, jer kažu, sve dok si zahvalan za ono što dobijaš ili imaš ( ili ne dobijaš ili nemaš), očekuj da će ti doći ono čemu se nadaš. Tako nekako..

Znaš, najviše mi je žao što se nismo pozdravili, otišao si. Sa pitanjem, kako sam? Pa dobro sam, biću i bolje. Obećavam ti da ću biti dobro, ako mi obećaš i ti da ćeš biti srećan. Možda je glupo, ali vjerujem da ćeš nam se vratiti, da nije to sve od tebe. I nadam se da nije. Nedostajaćeš, nedostaješ već mnogo.

Zaborav? Ne vjerujem u to. Neću te zaboraviti. Čuvaću najljepšu uspomenu na Tebe. I hvala Ti još jednom na svemu. Čuvaj se. Nadam se da će ti tamo biti bolje. Zamolia sam, već znaš koga, da Te čuva, kad ne mogu ja.

Bila je topla i mirna noć tog 13. juna kad sam prvi put poslao poruku preko društvene mreže ženi koja mi se na prvi pogled svidela i probudila u meni nešto drugacije. Davno sam pratio njen život preko Facebook-a i mnogo puta pokušavao joj se javiti, al strah i trema su uvek učinili svoje i ja sam odustajao sve do tog toplog i mirnog 13. juna.

-Ćao. Šta radiš? – glasila je moja prva poruka koju sam pisao sa tremom i drhtavim rukama. Ubrzo je stigao odgovor kroz koji se osetila toplina i ljubaznost prijatne žene o kojoj sam mnogo razmišljao. Dopisivali smo se u prijateljskom raspoloženju do kasno u noć. Ne znam na koji način, ali osetio sam da se i ona zanima za mene. Možda ne toliko koliko ja za nju, ali sam neku hemiju i leptiriće osetio duboko u sebi. Kako su dani prolazili mi smo sve češće i češće razgovarali o životima, uspesima i nasim razočaranjima. Otvorio sam joj se iskreno kao nikom do tad i shvatio da je to žena koju želim za sva vremena. Njen glas je bio nesto posebno, poput izmešanih glasova ptica koje su širile najlepšu pesmu koja bi sve oko sebe opustila i raznežila. Taj njen glas mi je davao mnogo poverenja i bio je lek za sve sto me muči. Napokon, dogovorili smo se da dodjem u njen grad koji je od mog udaljen 50km. Bio sam mnogo uzbudjen i sa nestrpljenjen očekivao taj petak.

Došao je taj dan, za mene najveći u zivotu. Ranom zorom sam počinjao da se spremam poput mlade pred venčanje. Ništa nije moglo da me spreči da odem i zagrlim moju princezu, čak ni to što nisam imao za put. I tako, uputio sam se peške razmišljajući samo o njoj. Posle 5 sati pešačenja konačno sam stigao u njen grad. Baterije na mobilnom je bilo samo toliko da joj se javim gde se tačno nalazim. Posle nekoliko trenutaka ugledao sam ženu koja ide prema meni. Bila je to žena koju sam zavoleo pre nego sto sam je video, bila je lepša nego sa slike. Duga crna kosa, božansko lice na kojem se širio blistavo beli osmeh, a oči poput dva najsjajnija bisera. U tom trenutku nisam znao šta učiniti: dal je zagrliti snažno i poljubiti ili ostati skamenjen u mestu i diviti se toj lepoti. Ipak sam učinio ono prvo, snažno je zagrlio i prislonio moje usne na njene. U tom trenutku niko na svetu nije postojao oko mene, samo ona i ja i ljubav.

Krenuli smo zagrljeni do njenog stana i razgovarali, a meni je srce tuklo i ispunjavalo me nekom slatkom tremom. Došli smo do njenog stana, raskomotili se i nastavili opušten razgovor. Kako je noć sve više tekla meni je bilo neprijatnije gde cu spavati. Stan je bio lepo opremljen, TV, orman, dva dvoseda i jedan manji krevet. Iskreno, pored mnogih veza koje sam imao, prvi put me prošla neka jeza, osećao sam se kao da sam prvi put sa ženom. Naravno, legli smo i izgubili se u stravstvenim poljupcima i dodirima duboko u noc.

Sledeće jutro sam se probudio pored žene za koju sam znao da ce postati moja supruga. Kako je dan odmicao ja sam morao da se vratim u svoje selo. Otpratila me do autobuske stanice a niz njeno božansko lice slivala se suza za suzom. Kad sam se vratio kuci više nije bilo isto. Ni sekunde nisam prestajao misliti na nju, postala je moje sve i pitao sam se mnogo puta dal zaslužujem to. Nakon par dana došla je ona kod mene u plavoj majici dugih rukava, crnim helankama i štiklama. Izgledala je poput andjela koji se sa neba spustio kod mene. Još mi je bilo draže kad sam video kako je sa osmehom prihvatila moju ćerkicu. Naravno, i malena nju. Naravno, ja sam hteo da se što pre izgubimo u naš deo kuće i da je strastveno poljubim al to nije bilo moguce od moje stare majke koja se raspričala sa mojom suprugom kao da se znaju godinama. Sve ovo je za mene bilo prelepo, ali zna se sve što je lepo kratko traje.

U naš zivot i sreću umešali su se moji grehovi iz mladosti. Svu našu sreću i planove prekinula je pomisao da li ću otići nedužan u zatvor i vise ne videti svoju suprugu koju volim više od svega. Bila je uz mene čak i kad nade vise nije bilo. Vratila se u svoj grad, a ja sam morao pobeći u nepoznato. Čuli smo se svaki dan, ali ja sam sve više venuo bez njenog dodira. Nakon mesec dana stvar sa policijom se malo slegla, a ja sam pojurio kod moje supruge da je što pre vidim i zagrlim. Kad smo ugledali jedno drugo pomešali su nam se osmeh i suze. Bilo je previše uzbudjenja, nastavili smo život u njenom gradu sa mojim povremenim odlascima u drugu državu sređujući papire za posao i bolju budućnost. Ljubav medju nama je rasla iz dana u dan pa čak i u situacijama koje bi malo parova izdržalo smireno i zagrljeno poput nas dvoje. Bilo je da po 2-3 dana ne okusimo hranu, ali to nas nije razdvajalo niti činilo nervoznima. Naprotiv, znali bi se što jace zagrliti i zaspati. Ljubav je bila prevelika, mnogi bi nam pozavideli, ali problemi su poceli opet.

Počela je moja prevelika ljubomora, strah da će neko oteti ono što je moje, da će joj dosaditi ovaj život sa mnom. Ja sam je voleo, ali nisam joj mogao pružiti ni ono osnovno za zivot, iako je ona bila žena na mestu mene je ta sumnja ubijala da će jednog dana reći: izvini ne mogu više ovako, a ja sam bio nemoćan da bilo šta uradim. Prikrivao sam tu ljubomoru u meni nespavanjem, grickanjem prstiju, sve u meni se kidalo. Naravno, posle alkohola sve to u meni izbije na površinu i dodje do svadje. Znao sam da me voli ali strah od ostavljanja je bio jaci od mene.

Vrhunac naše svađe došao je za Novu Godinu kad me obuzela preterana ljubomora i nasrnuo sam zestoko na nju pod dejstvom alkohola kojeg proklinjem od tog trenutka. To jutro sam završio u policijskoj stanici i čekajuci da dam izjavu razmišljajući zar je od onolike ljubavi došlo do ovoga. Posle toga neće više biti isto, gledamo se kao dva stranca, što smo i postali. Nikad to više nece biti brak kakav je bio zaslužujuci meni i mom strahu i mojoj nepotrebnoj ljubomori. Znam da nisam zaslužio drugu šansu, ali voleo bih je do dana kad moram krenuti tamo gde niko ne zeli.

Ovo je jedna tužna i romantična prica o Milanu i Lejli.

Ljubav postoji ako mene pitate to je jedna dusa a dva tela koja zive kao jedno disu kao jedno i postoje kao jedno! Kako rastemo i odrastamo tako se mjenjaju i nasi snovi, nasa masta, nasi ciljevi, mjenjamo se iskljucivo mi, nas um drugacije prihvata zivotne standarde. Pitate se sta su to zivotni standardi? Standard je rijec koja ima nekoliko znacenja: u klasicnom smislu standard je naziv za zastavu, nacionalnu ili borbenu. U modernom znacenju standard je postala “mjera ili kvaliteta koja je uspostavljena od strane nekog tijela ili autoriteta, sto znaci da se kroz nase odrastanje mjenja se nas autoritet prema zivotu sve nam postaje jasnije i drugacije. Sta hocu da kazem?

Odrasli smo onda kada shvatimo koje ljude i kakve ljude zelimo u nasem zivotu, odrastamo onda kada shvatimo da nismo samo mi u pravu da ima uvjek neko pametniji od nas, odrasli smo onda kada shvatimo sta je to za nas dobro, odrastamo onda kada shvatimo kakvog covjeka i zivotnog saputnika zelimo u nasem zivotu. Kad si mlad lud i zaljubljen mislis da ne postoji bolje da nikad neces tako “ludo voljeti” da ces uvjek patiti i da je to Boze moj kraj svjeta zaljubis se odmah na prvi pogled zasto? Zato sto je neko lijep, zgodan, popularan, smeker ili kako vec se to tumaci u modernom svjetu. Pokupis sve te ajmo reci “kvalitete” i upadnes u zamku: udas se, stvoris porodicu a ta osoba nije u opste covjek onakav kakav ti se cinio pre par godina, zasto? Zato sto nisi odrastao nisi analizirao, nisi slusao i na kraju patis.

Ne dozvoli te da upropastite mladost i zivot pogresnim postupcima i ludo zaljubljenim mozgom mnogo ce da kosta. Nisam ja mnogo stara niti sam nesto preterano mlada samo mislim da sam odrasla, 25 godina je taman doba i vreme kada mozete da logicki razmisljate i da donosite odluke koje su kvalitetne i koje vi licno smatrate ispravnim, jer tada niko nece suditi i reci mlad si zasto si tako postupio. Svi ljudi u nasem zivotu su sa razlogom tu bili oni prolazni ili vjecno bili tu sa nama. Bog ih je poslao upamtite sa RAZLOGOM.

Kada sam upoznala Dejana upoznali smo se na  bolan nacin. Oboje smo tad imali teske trenutke u zivotu kroz nase druzenje postali smo podrska jedno drugom bilo je lijepo imati druga koji je uvjek tu za tebe, muskog druga kojem bi se do jutra jadala, pricala, ispijala kafice dopisivala, podrzavala i hrabrila govorila sam mu sve ce u zivotu proci budi jak, danas sutra ces imati svoje dijete svoju porodicu ima ces razlog za zivot. I on je to prihvatio ne znam dal sam mu tad u tom momentu pomogla al vidjece te da ta moja recenica nije recena bez razloga i slucajno.

Bili smo nerazdvojni dva drugara dobra stara koja je okolina pocela ismijavati, zadirkivati u smislu “Bicete vas dvoje zajedno, vi ste zaljubljeni”. Tako se na kraju i – desilo zaljubili smo se i krenuli u vezu bilo smo kao dva tornada koja su se spojila zajedno, nit mozemo zajedno niti odvojeno,zasto? Jer nismo odrasli on je imao svoje musice i svoj stav razmisljanja a ja svoj. Bila sam zaljubljena ali nisam dala da se prepustim do kraja jer sam tamo nekad bila zaljubljena i povrednjena mi je zenska sujeta i mislila sam to je kraj necu vise da volim onako kako ja znam, niti cu pretjerano da se trudim. On trudio se trpio ispastao, i vjerujte da ni danas ne mogu da vjerujem da me je istrpio i da je bio toliko uporan. Kada bi sve pisala pojedinacno ni jedan normalan covjek ne bi trpio zenu kao sto sam ja, tesku tvrdoglavu i hladnu koju apsolutno nista ne bi zaboljelo. Bilo je ogromnih svadja,ogromnih i lijepih trenutaka bilo je svega raskida, mirenja, plakanja, sve sto dva bica mogu da prodju zajedno. Vremenom i to se promjenilo promjenila sam se ja pa tek onda i on covjek mjenja covjeka sigurna sam u to. I znate sta se na kraju desilo? Zavoljela sam i vise od onog sto sam ja kao znala da volim, zavoljela sam ga ne zato sto je lijep da se razumijemo meni je najljepsi, zavoljela sam ga jer je bio vredan toga istrpio me i volio me ovakvu kakva ja jesam, nije trazio da se mjenjam a promjenio me! Zavoljela sam ga jer je branio sve ono sto su moje omiljene i najbolje drugarice pricale iako je citao od njih poruke kako sam ja rekla ovo ili ono iako je to bilo sve istinito i tacno nije bio taj koji je rekao hvala ti sto si to mislila o meni, hvala ti sto si to pricala, hvala ti sto su mi pojedinci otvorili oci,nije bio taj koji je lupao i vikao. Nego je bio neko ko je zagrlio i volio bez obzira sto sam ja tamo nesto nekad rekla jer nisam bila svjesna da u opste volim.

Kako da ne volis covjeka za kojeg mislis da ce u nekom momentu poluditi od bjesa prestati te voljeti i nikad te vise pogledati a on uradi sve suprotno od tog. Kako da ne volis covjeka koji trpi i kad si raspolozena, i kad si ljuta, bjesna, tuzna, ruzna, prosto ne mozes. Najvise sam ga zavoljela od momenta kada sam saznala da cu mu roditi dijete nase dijete, nase blago nas zivot, nasa radost i sve ono samo NASE! Tad shvatis da se to ne moze uporediti ni sa jednom ljubavlju iz djetinsta, ni sa jednom osobom iz okoline to je jednostavno nesto gdje samo volis oca svog dijeteta, gdje volis svog muza ,svoju srodnu dusu,i svog zivotnog saputnika a on je sve to u jednom… Postane ti i muz, drugarica, drug, doktor, psiholog, psihijatar, rame za plakanje, podrska, oslonac, ljubav, sreca i sve ono sto se moze nazvati SPOKOJEM…

Zato ne zurite da odrastete, ne zaljubljuj se u lijep izgled, bogat dzep, dobro auto, poznat u drustvu, smeker u gradu. Kao sto sam i rekla, ljudi su sa razlogom u nasem zivotu – on je bio moj razlog, ona rjec da ce jednom sve proci i da ce imati razlog za zivot, videte sad ga ima. Kada volis i kad si voljen, od male kolibe mozes stvoriti jedan ogroman dvorac!